Систем oбразовања и васпитања, посматран превасходно кроз редовну наставу, настоји да буде у најбољем интересу ученика, у смислу да одговара њиховим садашњим и будућим потребама као и да одговара потребама друштва. Међутим, у другом циклусу основне школе евидентна је фокусираност на академска постигнућа ученика и полагање завршног испита као улазнице за наставак школовања што је свакако важно али не може бити довољно имајући у виду циљеве образовања и васпитања које је држава одредила. Тај померени фокус води ка томе да школа постаје мање осетљива на различита интересовања ученика и мање се бави социјалним односима у групи. Разматрање природе и улоге вршњачких односа у развоју деце и младих показујe да вршњачка интеракција представља значајан фактор у развоју и когнитивних, а не само социјалних компетенција. Из тог разлога, активности у школи које доприносе побољшању вршњачких односа, посебно када се оне одвијају у области коју ученици могу самостално бирати и где нема притиска оцена и могућег неуспеха, представљају вид превенције школских проблема или уколико до њих дође представљају средство које доприноси њиховом превазилажењу.  Зато се 2017/18. школске године у план наставе и учења уводе СНА које уважавају, у већој мери,  ученичке потребе и интересовања. Чињеница да ученици у сваком разреду бирају други програм СНА показује да је то концепт који има у виду основну карактеристику ученичких интересовања у узрасту од 11 до 15 година а то је да су она променљива и одраз су њихове развојне потребе да прошире видике, испробају нешто ново, процене сопствене могућности. Промену интересовања код ученика никако не треба посматрати као неки вид мањкавости, недоследности, неистрајности, напротив треба стварати услове да кроз разноврсну понуду садржаја и активности ученици тестирају своја интересовања и способности и на основу тога се припреме за будуће изборе, како школске тако и ваншколске. Све активности у којима су ученици у већој мери активни, самостални, слободни да бирају, са приликом да уче на свој начин, доприносе развоју и испољавању интересовања и индиректно повећању мотивације за школовање и дружење. Те захтеве, СНА својим концептом, испуњава.

У старту, примена СНА базирала се на идеји да те програме припремају саме школе, уважавајући контекст у коме раде (сеоске, приградске, градске). Такав приступ подразумевао је да запослени у школи имају капацитет и мотивацију да осмишљавају програме СНА у складу са потребама ученика као и у складу са сопственим афинитетима, знањима, способностима јер нису ни сви наставници исти. Одувек се знало, да неки наставници нпр. српског језика воле а неки не да са ученицима праве позоришне представе. У основи  тог приступа је било схватање да наставницима треба дати више простора да буду креативци а не само репродуктивци. Нпр., уколико у школи постоји особа активиста Црвеног крста  могла је да припреми програм СНА који подстиче вредности те значајне институције а то су волонтерство, емпатичност, солидарност у оквиру ког би се користили бројни дидактички материјали Црвеног крста. Очекивало се и да стручна служба школе помогне при припреми таквих програма. Међутим, пракса је показала да се школе нису најбоље снашле у том захтеву/могућности. Писање програма има своју формалну страну (циљ, кључни појмови садржаја, упутство…), коју није лако испоштовати ако се нема искуства. Препорука министарства да се у припреми СНА могу користити програми некадашњих изборних програма (нпр. Рука у тесту, Чувари природе, Свакодневни живот у прошлости, Цртање, сликање вајање…), није много помогла, посебно што ти програми нису били писани са исходима. На основу прикупљених података са терена дошло се до увида да СНА, иако дефинисане планом наставе и учења, не добијају адекватан третман, односно сматрају се мање битним од обавезних предмета. Та маргинализација је присутна код свих потенцијално заинтересованих страна (директора, наставника, ученика и родитеља). Лош статус СНА се најбоље видео у томе што родитељи често нису знали шта њихово дете похађа од тих активности и по положају који заузима у распореду (често је то предчас или седми час). Неки су склони да узрок томе виде у чињеници да се СНА не оцењују нумерички, односно немају  утицаја на општи школски успех. Са јасном свешћу да таквој ситуацији доприносе и  неки други фактори као што су нпр. оптерећење ученика на дневном нивоу, а у неким школама и проблеми са простором и распоредом часова, било је потребно извршити неке промене како би се што боље искористио образовно-васпитни потенцијал СНА, а план наставе и учења реализовао онако како је замишљен. У складу са тим 2020.г. Министарство просвете је дало налог ЗУОВу да припреми неколико програма СНА које ће школе моћи да реализују или да по угледу на њих припреме своје оригиналне програме. Тако је настао Правилник о допунама Правилника о плану наставе и учења за пети и шести разред, односно седми и осми, основног образовања и васпитања, који је објављен 2021.г. У њему су уз програме СНА које је припремио Завод (Вежбањем до здравља, Животне вештине, Медијска писменост,  Предузетништво, Моја животна средина и Уметност), додати и програми које су припремила различита Стручна друштва (Домаћинство, Цртање сликање и вајање, Чувари природе, Музиком кроз живот, Сачувајмо нашу планету, Филозофија са децом). Понуда програма  је показала колико су широке могућности СНА и свакако је олакшала њихово остваривање с тим да се није одустало од подршке школама да креирају и сопствене програме СНА. Уз то, као меру да се статус СНА унапреди, ЗУОВ је у сарадњи са Министарством просвете, припремио и реализовао обуке за директоре са циљем да се укаже колико је важно за ученике да у школи изборни део плана наставе и учења буде једнако третиран као и обавезни део као и да све заинтересоване стране не препознају СНА као додатно оптерећење ученика већ као прилику да се деца више међусобно друже, да буду креативна, да нешто науче на занимљив и животан начин, да се припреме за доношење одлука о наставку школовања и бар за нијансу мање времена проведу гледајућу у плаво светло нових технологија.

Нажалост, у мају 2023. десио се трагичан догађаја у основној школи “Рибникар” у Београду. To је још јасније показало колико су важни програми СНА јер је у први план ставило потребу да се са ученицима реализују, поред обавезних предмета, и активности које својим садржајем и посебно начином рада, уважавају развојне потребе и интересовања ученика и омогућавају блискију сарадњу и то не само између ученика већ и између ученика и наставника што наставнику даје  прилику да у већој мери примети фине промене код ученика и да на време реагује или потражи помоћ уколико процени да је то потребно.

Због свега наведеног, Завод је приступио припреми овог Водича како би пружио  додатну подршку остваривању СНА. У њему се налази, поред овог детаљнијег упутства, понуда нових програм СНА која илуструје колико је то велики потенцијал активности који никако не треба  да остане неискоришћен, пре свега због добробити ученика. Међутим, није без значаја ни улога СНА у формирању идентитета школе, некој врсти „личне карте“ установе на основу које постаје позната/препознатљива у окружењу управо зато што све школе имају исти обавезни део док у изборном имају простор да се разликују једна од друге.

Програми СНА, као и сви други програми обавезних предмета, садрже циљ, компетенције, исходе, теме, кључне појмове садржаја, упутство за дидактичко-методичко остваривање и оцењивање ученика.

Већ увидом у циљеве програма СНА може се видети са каквом идејом су уведени. У њима је фокус на оснаживању ученика да се што успешније снађу у свету који их окружује (како тренутно тако и у будућности) а који се брзо мења и тражи адаптибилност, отвореност  за промене, сарадњу, креативност, одговорност, планирање али и критичко промишљање, опрезност и предвиђање, као и коришћење на правилан начин нових технологија. У наставку текста су дати примери неких циљеви програма СНА а подебљане су кључне речи у њима.

Циљ учења слободне наставнe активности Вежбањем до здравља је да ученик овлада знањима, развије вештине и формира ставове и вредности од значаја за одговоран однос према сопственом здрављу, физичком вежбању и здравим животним навикама.

Циљ учења слободне наставне активности Медијска писменост је да подстакне развој медијске културе ученика и допринесе јачању способности разумевања, деконструкције и креирања медијских садржаја, које ће ученику помоћи за даљи когнитивни, емоционални и социјални развој у савременом медијацентричном окружењу.

Циљ учења слободне наставне активности Животне вештине је да ученик овлада знањима, развије вештине и формира ставове који ће му омогућити да боље разуме различите животне ситуације и изазове, повећа капацитет да на одговоран начин брине о себи, другима и околини и понаша се у складу са културом безбедности.

Циљ учења слободне наставне активности Предузетништво је да допринесе развоју иновативности и предузимљивости код ученика, способности да се идеје претворе у акцију, способности за тимски рад и коришћење разноврсних извора знања ради бољег разумевања друштвених процеса и појава и преузимањa одговорне улоге у савременом друштву.

Иако се за неке СНА може направити природна веза са одговарајућим обавезним предметима, (нпр. Медијска писменост са наставом Српског језика или Свакодневни живот у прошлости са Историјом или Вежбањем до здравља са наставом Физичког и здравственог васпитања), њихова сврха није проширивање или продубљивање рада на обавезним предметима, а посебно не служи као час на коме ће се надокнадити оно што се није стигло на часу обавезног предмета. У раду на програмима СНА свакако треба правити корелацију са обавезним предметима али не само са оним са којима је та веза најдиректнија већ шире. То је могуће зато што концепт СНА омогућава да се са лакоћом  остварује двосмерни трансфер јер се наставник у раду са ученицима ослања на њихова школска и ваншколска знања и искуства као што потенцира  и примену наученог у оквиру СНА у другим школским активностима и у свакодневном животу.

СНА, као и настава свих предмета, треба да допринесу остваривању општих циљева образовања и васпитања који су Законом одређени, као и развоју међупредметних компетенција. Компетенције се односе на способност комбиновања знања, вештина (интелектуалних и практичних) као и ставова и вредности релевантних за реалне контексте у којима се они функционално примењују и којима ученици треба да овладају након неког периода учења. СНА имају велики потенцијал да допринесу развоју међупредметних компетенција  јер се одвијају у различитим областима, на различитим садржајима, кроз различите форме. Ту се посебно мисли на међупредметне компетенције као што су:  компетенција за целоживотно учење; сарадња; решавање проблема; рад са подацима и информацијама; дигитална компетенција; комуникација.

Подразумева се да је у основи компетенције неко знање али оно није довољно. У табели која следи може се видети како се различитим захтевима „обликују“ знања која самим тим постају вештине и воде ка развоју компетенција.

Оно што СНА чини посебно погодним и што дефинише њихову сврху јесте и то што обезбеђују код ученика:

 развој различитих аспеката личности (когнитивни, морални, естетски, физички, социјални, емоционални…);

 повезивање, проширивање и продубљивање знања, развој вештина и навика стечених у школи и свакодневном животу (посебно развој општих и међупредметних компетенција);

 правилан однос према раду и подстицање професионалног развоја;

 бољи однос према школи, школским обавезама, ученичком колективу, наставницима;

 боље међусобно упознавање јер се формирају групе ученика из различитих одељења;

 бољу укљученост и прихваћеност ученика;

 подстицање ученичких потенцијала и задовољавање њихових интересовања;

 оспособљавање за комуникацију, интеракцију и сарадњу;

 партиципацију, иницијативност, предузимљивост;

 превенцију непожељних облика понашања;

 упознавање других и другачијих, јачање толеранције на различитост.

Посебно издвајамо сврху СНА  у подстицању професионалног развоја ученика које на крају 8 разреда очекује доношење важне одлуке о наставку школовања. За правилну одлуку није довољно информисати ученика које средње школе постоје. Неопходно је да им се у дужем временском периоду (не само у завршном разреду), омогући да се  ближе упознају, понављамо без притиска оцењивања, са разноврсношћу света рада (од предузетништва до астрономије, од роботике до фотографије итд,) као и са сопственим афинитетима и способностима. То посебан значај добија у контексту увођења новог концепта средње школе у којој се полажу општа и стручна матура.

И на крају, мада не мање важно, сврха СНА може се довести у везу и са појавом вршњачке одбачености која је прилично поуздан предиктор тешкоћа као што су понављање разреда, превремено напуштање школе, неоправдано изостајање, отежано прилагођавање, проблеми у понашању. Искуство показује да је за одбачене ученике (ту се мисли и на даровите ученике који подбацују) сигурнији пут за успех решити њихов социјални статус него им давати допунску/додатну наставу или неки други вид помоћи као што је нпр. индивидуализација захтева јер то и даље „подржава“ одбаченост/неукљученост. У том смислу, СНА пружају велике могућности да се таквим ученицима пружи оно што им је најпотребније − да буду укључени у вршњачку заједницу без притиска процењивања и нумеричког оцењивања и да буду успешни без поређења са другим ученицима. Прихваћеност и ојачано самопоуздање биће довољни да многи такви ученици поправе свој школски успех, понашање и не напусте школовање.

Програми СНА су тако конципирни да фаворизују активност ученика, повезивање њиховог школског и ваншколског искуства, учење путем решавања проблема, сарадњу и тимски рад, као и употребу савремених технологија у образовне сврхе.

Сваки појединачни програм СНА садржи дидактичко-методичко упутство које, заједно са овим општим упутством, даје комплетну слику о природи конкретног програма и његовом остваривању.

Програми СНА реализују се комбиновањем различитих техника рада са ученицима, као што су: презентациjе, демонстрациjе, студиjе случаjа, симулациjе, играње улога, дебате, рад у малим групама, рад на проjектима, гледање и анализа видео прилога, креативне радионице, рад у групи на платформама за учење, повезивање са вршњацима из других школа или држава, гостовања стручњака, учење у другим установама, посете разним дешавањима, укључивање у акције… Потенцира се самосталност ученика у активном начину учења, а улога наставника је превасходно у томе да уведу ученике у тему, представе им кључне појмове садржаја и подстакну их на активност коју затим усмеравају, прате и вреднују. Уколико је потребно може се користити модификовано кратко предавање које држи наставник или ученик.

Због природе програма и чињенице да се у сваком разреду похађа други програм СНА увођење ученика у тему је изузетно важно. Наставник треба кратко да представи сваку тему користећи разноврсне материјале које је унапред припремио (филмови, слике, приче, новински текстови…), а који имају функцију мотивисања ученика. Избор подстицаја треба да одговара не само теми већ и узрасту ученика. Добар уводни материјал се препознаје по томе што је код ученика изазвао радозналост, потребу да о томе разговарају, постављају питања, истражују, предлажу…

На пример, за увођење у рад на програму Роботика ученици могу добити задатак да погледају филм Е.Т из 1982. на основу кога наставник може развити разговор у неколико праваца. Нпр. може питати ученике шта мисле имали живота изван планете Земље, затим о природи односа који се развио између дечака Елиота и ванземаљца, а онда наставити о томе шта мисле како је филм снимљен, односно како је направљен робот Е.Т., који су коришћени ефекти до тога да ли имају идеје како би могли да направе филм о роботима или филм у коме би се користила роботика.

Концепт СНА не базира се на коришћењу уџбеника који су посебно за њих припремљени. Напротив, ученици се подстичу да користе што различитије изворе информација и да према њима имају критички однос. Циљ је јачати ученике да се ослањају на сопствене снаге, да развијају компетенције за рад са подацима. Иако се очекује да ће се ученици у великој мери ослањати на интернет као брз и лако доступан извор информација, треба их охрабривати да користе и друге изворе као што су књиге, старе фотографије, интервју и др.

Планирање

Како су програми СНА оријентисани ка достизању исхода и развоју компетенција и планирање се, као и код других предмета, заснива на њима. То значи, да приликом планирања фокус није на садржају и наставничким активностима, већ на промишљању како конкретни садржај приближити ученицима и обезбедити да изабране ученичке активности воде ка достизању исхода и развоју компетенција наведених у програму. У формулацији исхода користе се различити глаголи који указују на то које активности треба планирати и на основу чега проверавати да ли су исходи достигнути. Ако желимо, на пример, да оспособимо ученика да решава проблеме неке врсте треба му обезбедити у току учења активности које захтевају решавање таквих проблема, а кад желимо да проверимо да ли је то достигао, дајемо му задатке који траже ту вештину. У наставку текста издвојени су неки исходи из различитих програма СНА као илустрација њихове разноврсности и потребе да се користе различити начини рада са ученицима. Глаголи који наставнику дају смерницу за избор сопствених и ученичких активности, за праћење и вредновање су подебљани. Као што се може видети, неки су сазнајни, неки емоционални, а неки вољни.

Избор примера исхода.

На крају разреда ученик ће бити у стању да:

• јасно изрази сопствене мисли и осећања, са пажњом слуша саговорника и комуницира са другима на конструктиван начин;
• искаже афирмативни став о људима који су активисти Црвеног крста;
• наводи примере манипулације у медијским садржајима којима се подстичу куповина и потрошња, одређена осећања, вредности и ставови потрошача.
• критички вреднује идеале физичког изгледа који се намећу као и начине за њихово достизање;
• чисти радну површину, простор и прибор по завршетку сваког рада;
• сарађује у тиму, поштујући разлике у мишљењу и интересима, дајући лични допринос постизању задатог циља;
• користи ИКТ за комуникацију, прикупљање и обраду података и представљање резултата истраживања;
• истражи и објасни шта је музичка критика и која је њена улога;
• на декларацији пронађе најважније информације о производу и одреди однос цене и квалитета;
• правилно и безбедно користи уређаје за загревање и климатизацију простора;
• посматра занимања из перспективе некад и сад и предвиди могућности њиховог развоја у будућности;
• наведе ко је надлежан за одређене ванредне ситуације и симулира позив хитним службама.

Да би се достигли овако разноврсни исходи из програма, од којих су многи на нивоу вештина, односно примене наученог, активности ученика треба да буду:

• смислене: повезане са школским и ваншколским искуством ученика;
• проблемске: захтевају промишљање како их решити постављањем релевантних питања себи и другима;
• дивергентне: предлагање нових решења, повезивање садржаја у нове целине;
• критичке: поређење важности и тачности појединих чињеница и података; смишљање аргумената, откривање веза;
• кооперативне: одвијају се кроз заједнички рад, дискусију и размену мишљења уважавајући аргументе саговорника.

Неке од смерница при планирању СНА су да се води рачуна о:

• неговању радозналости, одржавању и подстицању интересовања ученика за садржаје конкретног програма;
• уважавању свакодневног, ваншколског искуства ученика;
• интеграцији и примени наученог у свакодневном животу;
• индивидуалним разликама међу ученицима;
• садржајима који могу бити осетљиви за рад у групи због личног искуства ученика (нпр. осетљиве друштвене групе, избеглице и мигранти, осећања…);
• партиципативним и кооперативним активностима које омогућавају сарадњу;
• активним и искуственим методама рада;
• материјалима које треба припремити;
• вези са другим предметима;
• сарадњи са локалном заједницом.

Суштинска разлика у планирању остваривања програма СНА, у односу на друге предмете, јесте у степену флексибилности, то јест у потреби планирања више могућих токова активности на часу, у зависности од ученичких интересовања. У условима у којима нема класичних предавања наставника и тестирања, динамика часа у већој мери зависи од ученика и њихових реакција, што није увек могуће у потпуности предвидети. Уколико ученици покажу посебно интересовање за неки садржај или активност наставник их свакако неће прекидати како би прешао на следећи садржај. То се исто односи и на сваку дискусију у којој ученици имају потребу да још нешто кажу, изнесу своје мишљење, или се супротставе туђем. Подразумева се да наставник води рачуна о динамици активности, али истовремено води рачуна да не угрози учешће ученика својим претерано директивним приступом јер у СНА сам процес учења директно је повезан са достизањем исхода.

Праћење, вредновање и оцењивање

У складу са чланом 61 Закона о основном образовању и васпитању и Правилником о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању (члан 7), СНА се описно оцењују (истиче се, добар и задовољава), а оцена не улази у општи успех ученика. То подразумева да наставник континуирано прати активности ученика и њихов напредак у достизању исхода и развоју компетенција.

Имајући у виду концепт програма СНА, исходе и компетенције које треба остварити, односно развити, процес праћења и вредновања ученичких постигнућа остварује се на различите начине. Ученици треба унапред да буду упознати шта ће се и на коjи начин пратити и вредновати.

Наставници могу да припреме материјале које ће користити за процењивање знања, вештина, ставова, пре и након обраде неке тематске целине ради објективности утврђивања ученичког напретка. Могу се користити и презентације ученика, продукти њиховог рада, писање есеја или резултати на тематским квизовима.

Током школске године наставник пратити и вреднује и друге показатеље напретка као што су нпр. начин на који ученик учествује у активностима, како прикупља податке, како брани своје ставове. Посебно поуздани показатељи су квалитет постављених питања, способност да се нађе веза међу појавама, наведе пример, промени мишљење у контакту са аргументима, разликују чињенице од интерпретације, изведе закључак, прихвати другачије мишљење, примени научено, предвиде последице, дају креативна решења. Такође, наставник прати и вреднује како ученици међусобно сарађују, како решавају сукобе мишљења, како једни другима помажу, да ли испољавају иницијативу, како превазилазе тешкоће, да ли показују критичко мишљење или критицизам, колико су креативни.

У образовном систему Србије ваннаставне активности (ВА), најчешће називане секцијама, имају дугу традицију. У периоду до распада Југославије било је уобичајено да сваки ученик буде укључен у рад неке секције. Школе су имале разноврсну понуду секција које су континуирано радиле са ученицима током целе школске године. Људи који су се тада школовали и после толико година радо говоре о свом учешћу у фото секцији, драмској, првој помоћи, макетарској, новинарској, ликовној… Смањење ваннаставних активности у школама поклапа се са општим осиромашењем друштва у последњој деценији 20 века. Биле су то године када се и настава одвијала у ванредним околностима или се није ни одвијала због бомбардовања. Иако је од тада прошло доста година пракса показује да се ваннаставне активности нису вратиле у школе на начин како је то некада било. Има их мање, не одвијају се континуирано и, што је најважније обухват ученика је скроман. У међувремену су се десиле промене у плановима и програмима. Ученици су добили нове предмете, изборне програме, слободне наставне активности, промениле су се неке ствари (највише у технолошком смислу) али ВА су у законима и правилницима коју уређују основну и средњу школу сачувале своје место јер је њихова функција, у образовном и васпитном смислу, и даље веома оправдана. Иако те активности нису обавезне, не оцењују се и не улазе у школски успех оне су потребне ученицима и доводе се у везу са остваривањем циљева образовања и васпитања као и са развојем међупредметних компетенција.

У Стратегији развоја образовања у Србији до 2030. године већ у уводном делу се наводи да вредновање рада школе обухвата и ваннаставне програме што недвосмислено указује да се ваннаставне активности доводе у везу са квалитетом рада установе. То се препознаје и у чињеници да Стратегија не издваја образовање националних мањина већ предвиђа да се развој интеркултуралног образовања одвија “путем примене међупредметног приступа у редовној настави и у ваннаставним активностима”.

У Закону о основама система образовања и васпитања (члан 14) наводи се да се образовање и васпитање остварују кроз наставне и ваннаставне активности. Из тога произилази да све што се односи на обезбеђивање квалитета образовања и васпитања односи се и на ваннаставне активности. Ту се пре свега мисли на опште принципе, циљеве, исходе и стандарде образовања и васпитања, као и на кључне и опште међупредметне компетенције. Ваннаставне активности се препознају већ у првом циљу образовања и васпитања у коме се тражи обезбеђивање добробити и подршка целовитом развоју ученика, а у делу о исходима се наводи да остваривање исхода образовања и васпитања се постиже укупним образовно-васпитним процесом на свим нивоима образовања и васпитања, кроз све облике, начине и садржаје рада.

У документу Национални оквир образовања и васпитања, који представља основ за унапређивање образовања и васпитања деце, ученика и одраслих, као и рада установе и целокупног образовног система у Републици Србији, дају се смернице за све образовне и васпитне активности које се остварују у установи, односно за све наставне програме и ваннаставне активности. У њему се наводе вредности на којима почива систем као и карактеристике које треба да има (отвореност, правичност, мерљивост, ефикасност, ефективност, регулисаност) како би се обезбедио квалитет. Наведене вредности и карактеристике система су основно полазиште при дефинисању и принципа ваннаставних активности.

У правилницима који дефинишу планове наставе и учења за  основно и средње образовање и васпитање ваннаставне активности су видљиве у табели која се односи на остале облике образовно-васпитног рада.  Предвиђене су са фондом од једног часа недељног и  могу бити: друштвене, уметничке, техничке, хуманитарне, културне, као и друге активности у складу са просторним и људским ресурсима школе.

Годишњи план рада, развојни план школе и школски програм су законом дефинисана школска документа у којима ваннаставне активности треба да буду видљиве. Оне дају допринос развоју идентитета школе, некој врсти „личне карте“ установе на основу које постаје позната/препознатљива у окружењу. Успех ваннаставних активности директно је повезан са тим колико су добро испланиране, односно уграђене у наведена документа, а истовремено то је и основ за њихово финансирање. Оне не би смеле да буду невидљиве, подразумевајуће, спорадичне, дисконтинуиране и резултат добре воље мотивисаних појединаца.

Ваннаставне активности су препознате и у правилницима који се односе на стандарде квалитета образовања и васпитања. Правилник о стандардима квалитета рада установе доводи у везу ваннаставне активности и квалитет рада установе. То је видљиво у области 4 (подршка ученицима) у тачки 4.2.2. где се каже да на основу праћења укључености ученика у ваннаставне активности и интересовања ученика школа утврђује понуду ваннаставних активности. Правилник о стандардима компетенција за професију наставника и њихов професионални развој даје опис компетенција које су значајне и за остваривање ваннаставних активности што је посебно видљиво у опису компетенције за подршку развоју личности ученика и компетенције за комуникацију и сарадњу. У Правилнику о стандардима компетенција директора установа образовања и васпитања наводе се компетенције које доприносе и подржавају ваннаставне активности. Од директора установе се очекује да у сарадњи са стручним сарадницима и наставницима обезбеђује да настава и ваннаставне активности подстичу креативност ученика, стицање функционалних знања и развој њихових социјалних вештина и здравих стилова живота.

Законска регулатива која уређује педагошку норму наставника и стручних сарадника, Правилник о норми часова непосредног рада са ученицима наставника, стручних сарадника и васпитача у основној школи и Правилник о педагошкој норми свих облика образовно-васпитног рада наставника и стручних сарадника у средњој школи, обухвата све облике образовно-васпитног рада што подразумева и ваннаставне активности. Ова два правилника на различити начин дефинишу норму али и један и други ванннаставне активности препознају у оквиру непосредног рада са ученицима, односно као део пуног радног времена.

Ваннаставне активности су облик активности које школа планира, организује, остварује и вреднује ради достизања циљева образовања и васпитања и развоја компетенција, а које ученици самостално и добровољно бирају. Оне су прилика да се ученици, без притиска оцена, додатно образују и развијају. Због своје форме оне пружају наставницима могућност да упознају и задовоље потребе и интересовања ученика, али и више од тога да побуде њихова интересовања.

Кључни елементи ваннаставних активности су: богатство понуде (разноврсност), слобода избора, могућност ученика да утичу на њихово креирање и начин рада у коме су они главни носиоци активности. Уколико постоји било какав притисак на ученике да се укључе у ваннаставне активности које их не интересују, или се оне пак остварују на начин сличан класичној настави где је наставник најактивнији, угрожен је њихов смисао и сврха. Ученику се не може умањити оцена из обавезног предмета због односа према ваннаставним активностима. Ваннаставне активности нису припрема за такмичење, „продужена рука“ неког предмета, активност која се организује само неким поводом (дан школе, школска слава…), као ни активност која је намењена селекционираној групи ученика (одлични ученици, ученици који похађају музичку школу или тренирају спорт…). Оне нису ни друштвенокористан, хуманитарни рад који се одређује ученику уз изрицање васпитно-дисциплинске мере, чак и кад су по форми друштвено користан или хуманитаран рад.

Ваннаставне активности су „огледало школе“ и поуздан показатељ квалитета установе. При избору школе родитељи се у великој мери руководе и информацијама које су добили о ваннаставним активностима. Они су заинтересовани да њихова деца што квалитетније проводе време после наставе у условима који су контролисани, безбедни, без захтева за додатним путовањем и трошковима.

Ваннаставне активности, као и настава, треба да допринесу остваривању општих циљева образовања и васпитања који су Законом одређени. Оне имају велики потенцијал да допринесу остваривању циљева јер се одвијају у различитим областима, на различитим садржајима, кроз различите форме рада. Оно што их чини посебно погодним и што дефинише њихову сврху јесте што обезбеђују код ученика:

 развој различитих аспеката личности (когнитивни, морални, естетски, физички, социјални, емоционални…);

 повезивање, проширивање и продубљивање знања, развој вештина и навика стечених у школи и свакодневном животу (посебно развој општих и међупредметних компетенција);

 подстицање професионалних интересовања и олакшавање доношење одлука које се тичу наставка школовања;

 бољи однос према школи, школским обавезама, ученичком колективу, наставницима;

 бољу укљученост и прихваћеност ученика;

сврсисходније коришћење слободног времена;

подстицање ученичких потенцијала и задовољавање њихових интересовања;

оспособљавање за комуникацију, интеракцију и сарадњу;

партиципацију, иницијативност, предузимљивост;

превенцију непожељних облика понашања;

упознавање других и другачијих, јачање толеранције на различитост.

Главна посебност ваннаставних активности (посматрано у односу на редовну наставу), а која се одражава на њихову сврху, јесте изборност. Имајући у виду захтеве који се пред ученике постављају по окончању школовања потребно их је ојачати још док су у школи да самостално праве изборе преиспитујући сопствене потребе, могућности, интересовања. Образовни систем је крут и често није „по мери“ ученика. Укључивањем што већег броја ученика у активности које они могу бирати, па и креирати, систем постаје флексибилнији и осетљивији за разлике које природно постоје међу ученицима.

Сврха ваннаставних активности може се довести у везу и са појавом вршњачке одбачености која је прилично поуздан предиктор тешкоћа као што су понављање разреда, превремено напуштање школе, неоправдано изостајање, отежано прилагођавање, проблеми у понашању. Искуство показује да је за одбачене ученике (ту се мисли и на даровите ученике који подбацују) сигурнији пут за успех решити њихов социјални статус него им давати допунску/додатну наставу или неки други вид помоћи као што је нпр. индивидуализација захтева јер то и даље „подржава“ одбаченост/неукљученост. У том смислу, ваннаставне активности имају могућност да се таквим ученицима пружи оно што им је најпотребније − да буду укључени у вршњачку заједницу без притиска процењивања и оцењивања и да буду успешни без поређења са другим ученицима. Прихваћеност и ојачано самопоуздање биће довољни да многи такви ученици поправе свој школски успех, понашање и не напусте школовање.

С обзиром на то, да се ваннаставне активности остварују током целокупног основног и средњег школовања, потребно је уважити разлике које постоје између ученика различитог узраста, њихових потреба, могућности, знања, вештина, интересовања, степена самосталности. У наставку упутства дата су 3 модела ваннаставних активности за три образовна циклуса. У њима се издвајају најважнији циљеви и активности за одређен циклус, што не искључује и неке друге циљеве и активности који су важни за целокупно основно и средње школовање али се ту не наводе. Подразумева се, на пример, да се током целокупног основног и средњег образовања и васпитања развија критичко мишљење код ученика, да већ у првом разреду основне школе могу бити активности које су на неки начин повезане са професионалним развојем и да су за сваки узраст пожељне активности у којима се ученици креативно изражавају. Три модела по образовним нивоима дата су са идејом да се укаже у ком правцу треба да буде тежиште, као и каква је улога наставника.

Први циклус основног образовања и васпитања (од I до IV разреда основне школе)

Тежиште је на социјализацији, психомоторном развоју ученика, упознавању сопствених мисли и осећања и њиховом изражавању (посебно креативном), упознавању окружења по моделу предмета Свет око нас (од познатог ка мање познатом, од локалног ка глобалном). Доминирају активности које се остварују кроз игру, покрет и креативне захтеве. Ваннаставне активности се спроводе уз значајну помоћ и подршку наставника.

Други циклус основног образовања и васпитања (од V до VIII разреда основне школе)

Тежиште је на интелектуалном, емоционалном, моралном, физичком и социјалном развоју ученика посебно кроз дружење, пријатељство. Доминирају заједничке активности које траже сарадњу, толеранцију, поштовање различитости. Активности пред ученике постављају различите интелектуалне захтеве (вербалне, нумеричке, спацијалне…), промишљање и делање у области одрживог развоја, солидарности, интеркултурализма, националне и светске културне баштине и коришћење ИКТ-а. Посебно су значајне све активности које доприносе изградњи нулте толеранције на сваки вид насиља. Ваннаставне активности се спроводе уз делимичну помоћ и подршку наставника и потенцирање самосталности ученика.

Средња школа (сви разреди)

Тежиште је на професионалном развоју, радном васпитању, партнерским односима, животу у демократском друштву, здравим животним стиловима. Доминирају активности које захтевају тимски рад, доношење одлука, проналажење података и њихову обраду, решавање проблема, критичко мишљење, планирање, самовредновање, предузетништво и коришћење ИКТ-а. Ваннаставне активности се спроводе тако да је наставник посредник, фасилитатор, а ученици главни носиоци активности.

Ваннаставне активности могуће је остварити у великом броју области, практично у свим оним у којима постоје ученичка интересовања. У складу са Правилником о стандардима квалитета рада установе, школа има обавезу да прати и идентификује ученичка интересовања и да на њих “одговори” осмишљавањем нови наставних активности. Оне се често могу спроводити интегрисано из различитих области (нпр. хуманитарна активност која се остварује кроз спортски турнир, изложбу цртежа ученика и продају ученичких рукотворина). Активности могу бити хуманитарне, креативне, спортске, културне и интеркултурне, у области технике, науке, предузетништва, професионалног развоја…

При организовању ваннаставних активности у области предузетништва треба имати у виду да школа, у складу са законом, може да оснује ученичку задругу у циљу развијања ваннаставних активности и предузетничког духа ученика. Међутим, ученици млађи од 15 година не могу да се ангажују у проширеној делатности установе, а ученици старији од 15 и млађи од 18 година могу се ангажовати у складу са прописима у области рада. Циљ ових активности је подстицање позитивног односа према раду, професионалне оријентације, развијања свести о одговорности за преузете обавезе, развој предузимљивости и оријентације ка предузетништву, одговоран однос ка околини, као и развоја позитивног односа према тимском раду.

Као што су бројне области у којима се могу остваривати ваннаставне активности још више је могућих форми рада. Најчешће се ваннаставне активности остварују у форми: представе, квиза, изложбе, турнира, прављења рукотворина, сајма, припреме школског часописа, такмичења, посета, сређивања школе, снимања филма, пројекта, учења неких вештина, сарадње са другим школама, сарадње са институцијама, ученичке задруге….

Као што ваннаставне активности могу бити истовремено у више области, оне могу бити остварене и кроз више различитих форми које се могу комбиновати. Богатство форме може се видети у Бази успешних примера ваннаставних активности која је настала као резултат конкурса који је Завод расписао.

Именовање ваннаставних активности остављено је школама. Иако је уобичајено да се  користе изрази као што су драмска, рецитаторска или спортска секција, школе имају могућност да своје ваннаставне активности називају и другачијим именом. Ученици воле када су укључени у активности које имају необичне називе као што су нпр. Патуљци у плавим чарапама или Мали за велике (преузети називи из Базе). Било би добро да у школским документима ваннаставне активности поред оваквих назива имају додатно појашњење нпр. Мали за велике – хуманитарна акција у којој ученици помажу старијим суграђанима.

Ради осигурања квалитета ваннаставних активности потребно је, приликом планирања и остваривања ваннаставних активности, придржавати се правила која се могу назвати и принципима. Програми ваннаставних активности треба да буду:

СВЕОБУХВАТНИ – односе се на све ученике независно од узраста, школског успеха, пола, материјалног статуса, оцене из владања и треба да допринесу бољој укључености и прихваћености ученика без сегрегације. Ту се мисли и на ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом, као и на даровите ученике.

ИНТЕГРАЛНИ – саставни су део школског живота, видљиви су у школским документима, распореду рада школе, обезбеђени су простор и средства, остварују се кроз сарадњу са различитим установама.

КОНТИНУИРАНИ – у складу са бројем часова предвиђеним планом (1 или 2 часа недељно) остварују се континуирано, а не само поводом неких датума, јубилеја, прослава. То не значи нужно да ће ученици сваке недеље имати час ваннаставних активности (погледати принцип флексибилност) али је неопходно обезбедити извесну континуираност без већих пауза.

ПАРТИЦИПАТИВНИ – остварују се кроз партиципативне начине рада, траже пуну активност ученика, као и других учесника ако их има (родитељи, локална самоуправа, представници установа…). Наставник је фасилитатор, медијатор, мотиватор и кад су у питању млађи ученици помагач. Ученици учествују и у креирању садржаја и начина остваривања ваннаставних активности.

ПЛАНИРАНИ – планирају се на сличан начин као и наставне активности ( у прилогу је дат пример) али су флексибилнији, посебно у динамици рада.

ДОКУМЕНТОВАНИ – у току остваривања потребно је бележити како се они одвијају (најчешће то су фотографије и видео снимци). По њиховом окончању ученици треба да припреме извештај о томе како су радили као и процену шта је могло боље, другачије. У документовању тежиште није на продуктима већ на процесу рада и евалуацији. Неке ваннаставне активности имају продукте који се могу презентовати (нпр. представа, утакмица, производ…), а оне које немају (нпр. хуманитарна активност) заслужују да оставе траг у нпр. изложби, прилогу у локалним медијима и сл.

ТРАНСПАРЕНТНИ – видљиви су у животу школе од докумената, хола или сајта школе, у локалним медијима. Информације о свим ваннаставним активностима које се остварују у школи доступне су свим ученицима независно од разреда који похађају, као и њиховим родитељима или сарадницима школе.

ПРИЛАГОДЉИВИ – не понављају се стално исти програми, (нису анахрони), креирају се нови који могу бити слични али су прилагођени новом контексту, новим генерацијама, новим технологијама. Ученици учествују у њиховом креирању што омогућава да увек буду прилагођени њиховим потребама.

СМИСЛЕНИ – адекватан су одговор на потребе ученика, родитеља, локалне средине, друштва и они их процењују као атрактивне.

РАЗНОВРСНИ – задовољавају различите потребе и интересовања ученика. Разноврсни су по форми, садржају и начину остваривања.

ФЛЕКСИБИЛНИ – што се препознаје у различитим сегментима као што су: динамика рада јер не мора да буде сваке недеље једнак број часова; број наставника јер неку ваннаставну активност могу да остварују два или више наставника (на пример, наставници музичке и ликовне културе и српског језика у припреми мјузикла); место остваривања јер може бити у учионици, дворишту или негде ван школе уз сагласност родитеља; састав ученика јер могу бити ученици једног одељења, разреда, више разреда; спољни сарадници који могу бити родитељи, баке, деке, бивши ученици, угледни појединци, представници институција.

Успех ваннаставних активности, мерен пре свега тиме колико је разноврсна понуда, колики је број ученика укључен и колико су задовољни, директно је повезан са тим како их установа планира, организује, остварује, подржава, евидентира, евалуира.

Планирање

Као и код обавезних предмета процес планирања представља важну ставку у успеху ваннаставних активности. Може се рећи да је њихово планирање захтевније јер не постоји унапред припремљен програм по коме се ради, не постоје унапред дефинисани стандарди ни исходи, нити уџбеници и наставна средства. Због свега тога и специфичности форме рада, планирање ваннаставних активности захтева флексибилност али са јасном свешћу које крупне активности треба спровести, којом динамиком и са којим очекиваним исходима. Остваривати ваннаставне активности без плана који има наведене елементе није професионално оправдано и своди се на импровизацију.

У процесу планирања први корак је дефинисање циља ваннаставне активности и исхода које треба достићи. Циљ указује шта треба да буде коначан резултат. Он обично садржи информацију шта треба развијати код ученика (нпр. креативност, предузетништво…) и главну активност (нпр. припрема представе, новогодишњег вашара, школског часописа…). За разлику од циља, исходи су искази који говоре шта ће ученици знати, умети кад заврше ту ваннаставну активност. Њихов број не треба да буде велики али исходи морају бити реалистични (одговарају узрасту ученика, условима, ресурсима, планираној активности…) и морају бити мерљиви или бар проверљиви. Они могу бити на различитим нивоима али је за ваннаставне активности најприродније да буду на нивоу примене. На пример, ако је ваннаставна активност припрема школског часописа исходи могу бити следећи.

Ученик ће на крају ваннаставне активности бити у стању да:

− предложи тему и садржај текста за часопис;

− напише кратак извештај са догађаја по избору;

− пронађе одговарајућу илустрацију за текст;

− направи интервју са особом по избору;

− исправи правописне и граматичке грешке у тексту;

− предложи правила рада групе и придржава их се;

− процени рад групе; дискутује аргументима.

Са овим исходима треба да буде унапред упознат сваки ученик који одабере ту ваннаставну активност. Исходи су важни јер су основ за даље планирање (касније и за праћење и вредновање) као и за процену да ли се ваннаставна активност успешно одвијала. Они наставнику омогућавају да дефинише сопствене и ученичке активности; да одреди динамику рада; да идентификује са ким ће сарађивати и шта је од материјала потребно. То су елементи на основу кога наставник на почетку школске године припрема глобални план. Из њега се даље развијају месечни планови, с тим што 1 час недељно може се на различите начине остварити. Можда ће у току конкретног месеца бити четири сусрета са по једним часом, два сусрета са по два часа или чак један када ће ученици бити ангажовани сва 4 часа јер је нпр. била прослава Дана школе и било је потребно да прате све активности о којима ће писати у часопису. Такође, неопходно је направити припрему и за сваки сусрет са ученицима чак и онда када је активност наставника минимална (нпр. ученици се договарају да ли ће за часопис користити цртеже ученика или слике са интернета, да ли ће направити интервју са неким ко ради у школи или са родитељем, стручњаком у некој области и сл.). По правилу, многе ваннаставне активности подразумевају да ученици и ван школе морају нешто обавити (нпр. интервју са особом која је најстарији живи ученик школе али је особа у годинама и не излази из куће или фотографисање улице у близини школе где ученици због паркираних аутомобила морају користити коловоз и сл.). Те активности се могу ученицима рачунати као час иако се није одржао у школи јер постоје резултати њиховог рада. У наставку је дат пример глобалног плана и припреме за час једне ваннаставне активности инспирисане радом који се налази у Бази примера успешних ваннаставних активности. Ваннаставна активност је добила назив На два точка – безбедно понашање бициклиста. Фонд часова је 36. Ваннаставна активност је намењена ученицима 5., 6., 7. и 8. разреда основне школе.

Глобални план

Циљ: безбедно учешће ученика возача бицикла у саобраћају.

Главне активности: организација и реализација два једнодневна излета коришћењем бицикла са пратећим активностима – правила безбедног учешћа бициклиста у саобраћају, посета историјским споменицима, поправка мањих кварова на бициклу, прва помоћ код мањих повреда бициклиста, оријентација у простору на основу елемената датих у природи.

Динамика: у сваком полугодишту (18 часова) постоје три групе активности. По шест часова ради се припрема за излет, реализација излета, анализа излета. Припрема за излет садржи: упознавање са правилним кретањем бициклиста; са правилима прве помоћи, са најчешћим кваровима на бициклима и како их поправити, идентификовање руте излета, активности које ће се дешавати, шта ће се посетити… Следећих 6 часова чини излет који се остварује у октобру, односно априлу у току суботе или недеље. И последњих 6 часова ради се анализа спроведеног излета и промоција активности (шта смо добро урадили а шта је могло боље, припрема изложбе фотографија са излета, припрема текста о излету за школски часопис, гостовање на локалном радију/телевизији…).

Очекивани исходи

На крају ваннаставне активности ученик ће бити у стању да:

 се правилно креће путем као бициклиста у колони;

 правилно покаже намеру кретања као бициклиста;

 правилно користи заштитну опрему као бициклиста;

 правилно употребљава звучну и светлосну сигнализацију бицикла;

 одреди стране света на основу показатеља које има у природи;

 поправни ланац на бициклу када спадне;

 пружи прву помоћ себи или другоме ко се огребао или посекао;

 пронађе на мапи тражени појам;

 израчуна колико му је времена потребно да пређе одређено растојање као бициклиста;

 одабере адекватну храну за излет и уноси довољно течности док вози бицикл;

 опише културно-уметничке споменике које је видео на излету;

 предложи правила понашања у групи и понаша се у складу са њима;  се понаша у складу са упутствима које даје вођа пута;

 направи фотографије које илуструју ток излета;

 покаже стрпљење и толеранцију за бициклисте који од њега возе боље и слабије.

Потребан материјал: за сваког ученика одштампана мапа са уцртаном рутом и километражом; за групу прибор за прву помоћ и алат за поправку бицикла.

Додатни учесници излета: заинтересовани радници школе, заинтересовани бивши ученици и родитељи, лекар из Дома здравља, представник локалне туристичке организације.

Пример припрема за један  час

Тема часа: Избор руте излета

Циљ часа: Оспособљавање ученика да користећи мапу и информације о историјским споменицима у окружењу које вреди посетити припреме неколико могућих рута излета у окружењу школе и у трајању од 6 сати и изаберу најоптималнију.

Очекивани исходи

Ученик ће на крају часа бити у стању да:

 користећи различите карте и изворе информација пронађе интересантна места у окружење школе за посету;

 израчуна раздаљину између изабраних места у километрима,

 пронађе информације о историјским споменицима у окружењу,

 предложи руту која одговара излету у трајању од 6 сати,  аргументовано дискутује о туђим предлозима,

 гласа за најбољи предлог.

Методе рада: истраживачка, дијалошка, илустративно-демонстративна метода и рад на тексту.

Облик рада: групни.

Активности наставника: формира групе од 3 ученика, дели мапе свакој групи, даје налог да проуче мапу и предложе руту излета у трајању од 6 сати и које историјске споменике посетити, учествује у дискусији око предложених рута, даје аргументе за и против предложених рута, гласа за најбољу руту.

Активности ученика: проучавају мапу, рачунају раздаљину између места, израчунавају колико времена је потребно вожњом на бициклу да се пређе одређена раздаљина, идентификују које историјске споменике око тих места вреди посетити, одређују када и где правити паузу и колико она треба да траје, предлаже руту излета, учествује у дискусији око предложених рута, даје аргументе за и против предложених рута, гласа за најбољу руту.

Напомена: уколико је потребно активност може да траје и више од једног часа.

Организација

При осмишљавању понуде ваннаставних активности школа води рачуна о узрасним карактеристикама ученика, њиховим интересовањима, ресурсима школе и локалне заједнице, актуелним догађајима на локалном и глобалном нивоу (обележавање важних догађаја и сл.). Ученици су упознати да могу учествовати у предлагању и креирању ваннаставних активности. Школа предузима активности којима мотивише ученике да се у што већем броју укључе у ваннаставне активности и искористе своје право на избор. Потребно је више различитих акција и у дужем временском периоду како би сви ученици били информисани, посебно они који из неког разлога не препознају добити од учествовања у ваннаставним активностима. Школа информише ученике као и њихове родитеље о понуди ваннаставних активности и на различите начине их промовише (час одељенског старешине, родитељски састанак, сајт школе, локална телевизија, сајмови, изложбе…).У циљу представљања ваннаставних активности посебно је добро да то раде ученици за ученике и родитељи за родитеље. У ситуацији када неки ученик исказује жељу (стварну или под притиском нпр. наставника) да учествује у више ваннаставних активности прети опасност да се преоптерети, да оне постану обавеза што угрожава њихову сврху и смисао. Тада је потребно пружити помоћ ученику да направи избор и посвети се једној ваннаставној активности која му у том тренутку највише одговара.

За школу и наставнике организација ваннаставних активности често јесте изазов јер, за разлику од редовне наставе, окупља ученике различитих одељења, а често и разреда. Осим тога, динамика рада не мора увек да буде 1 час недељно и једну ваннаставну активност могу водити више наставника што додатно компликује распоред. Зато је потребна посебна пажња да се направи организација која одговара ученицима, школском кадру, ресурсима. Ваннаставне активности свакако не треба да угрозе наставу обавезних предмета али ни обрнуто јер тек здружено обезбеђују квалитет образовно васпитног процеса. Распоред остваривања ваннаставних активности мора бити унапред припремљен и свима познат (наставницима, ученицима, њиховим родитељима, спољним сарадницима…) како не би дошло до преклапања. Организација подразумева да школа води рачуна да се обезбеди адекватан простор и средства за остваривање ваннаставних активности исто као што се то ради за редовну наставу. Управо због ових разлога  Министарство просвете улаже напоре да што више основних школа пређе на једносменски рад како би се ваннаставне активности неометано одвијале. Пилот-пројекат Обогаћени једносменски рад школа показао је да се ученици радо враћају у школу после преподневне наставе уколико се тамо дешавају занимљиве активности.

Евиденција

У установи се води одговарајућа евиденција о ваннаставним активностима. Електронски дневник пружа могућности да се води евиденција о сваком појединачном ученику и  учешћу у ваннаставним активностима, односно напредовању као и да се види „лична карта“ ваннаставних активности школе, каква је понуда и колики је број ученика укључен. Уколико се из евиденције види да је мали број ученика укључен у ваннаставне активности или да су углавном укључени ученици чији је школски успех одличан или да је осипање ученика током школске године велико то је знак да школа треба другачије да осмишљава, планира, остварује, промовише ваннаставне активности.

Праћење и вредновање

Праћење и вредновање ефеката ваннаставних активности одвија се на два нивоа. Један се односи на конкретног ученика и групу, а други на школу и део је самовредновања установе. Иако ваннаставне активности нису обавезне, не оцењују се и не улазе у школски успех, важно је да постоји траг о томе какво је било учешће ученика и да ли су постигнути очекивани исходи. То би требао да буде опис у коме се наводи у чему је ученик био успешан, каква су интересовања, како сарађује са другим ученицима, да ли има иницијативу, да ли показује предузетничке идеје, да ли се намеће као лидер, колико је истрајан, креативан… Такве информације могу бити од користи за ученике и њихове родитеље, посебно у ситуацији доношења одлуке о наставку школовања. У пракси неких земаља је да при упису на факултет, поред оцена и интервјуа који се обавља са учеником, узима се у обзир и опис који даје школа о ангажованости у ваннаставним активностима јер то много говори о професионалним интересовањима тог ученика.

У процесу праћења и вредновања учешћа ученика у ваннаставним активностима главни ослонац су исходи који су унапред дефинисани и ученицима познати. У питању је процес који спроводи наставник али је важно да се током ваннаставних активности ученици оспособе да и сами прате и вреднују и то не само сопствено учешће већ и целе групе. Постоје бројни показатељи преко којих се може процењивати квалитет учешћа у ваннаставним активностима уважавајући разлике које природно постоје у зависности од тога у којој су области и у којој форми се остварују. Било би добро да наставник унапред и заједно са ученицима направи неке врсте евалуационих листи како би се тај процес одвијао континуирано, а не само на крају ваннаставне активности.

Праћење и вредновање је важно и због планирања следећих ваннаставних активности и јачања ученика да у што већој мери допринесу њиховом креирању. У ваннаставним активностима могуће је пратити и вредновати продукте активности (представа, изложба, сајам, акција, часопис, спортски догађај…), али и процесе који воде до њих. Ту се могу пратити показатељи као што су на пример: да ли ученик користи различите изворе информација; да ли доводи у везу избор активности са циљем активности; да ли показује креативност у осмишљавању активности; колико пажљиво прикупља податке; да ли се придржава процедура; да ли правилно обрађује податке; да ли довољно вежба, да ли је мотивисан за учешће… Када се говори о продуктима треба имати у виду да су од њих важнији процеси. Ученици не би требали да се осећају лоше уколико се нешто искомпликује, а дешава се, у реализацији ваннаставне активности (нпр. покварила се сценографија за представу, због олује није одржана утакмица, главна „глумица“ се разболела, техника се покварила…) уколико су се у току рада сви трудили, добро сарађивали и уживали. Зато се може рећи да је важније пратити и вредновати како су ученици у том процесу учествовали и сарађивали. То је важно за развој међупредметних компетенција и има велику трансферну вредност јер се може употребити и у другим активностима као што су редовна настава и свакодневни живот. Ту се може прати како ученици међусобно сарађују, како решавају сукобе мишљења, како једни другима помажу, да ли испољавају иницијативу, како превазилазе тешкоће, да ли показују критичко мишљење или критицизам, колико су креативни… Као помоћ ученицима у процењивању рада групе наставник може да припреми упитник, а нека од питања у њему могу бити: укратко напиши шта ти је било најзанимљивије, шта је било најтеже, шта си научио, које си вештине стекао, када би поново радио да ли би нешто променио, да ли си задовољан/а како си сарађивао/ла са осталим члановима групе и др.

Што се тиче школе она прати и вреднује укупне ефекте у овој области као део самоевалуације. Главни показатељи квалитета ваннаставних активности су разноврсност понуде, број ученика који је укључен. Наставници припремају појединачне извештаје о свом раду у ваннаставним активностима на основу чега се припрема извештај на нивоу школе. Он је саставни део годишњег извештаjа школе који садржи релевантне информациjе о остварености ваннаставних активности у односу на годишњи план рада. Те информације су основ за унапређивање будућег рада у овој области.

База успешних примера ваннаставних активности настала је на основу изабраних радова које су школе и домови ученика из целе Србије предали на Конкурс Завода за унапређивање образовања и васпитања, а који је био отворен од октобра 2017. до краја јануара 2018. године. Конкурс није био такмичарски, али стимулација за учеснике је била могућност да њихови радови буду уврштени у Базу доступну на сајту ЗУОВ-а чиме се додатно афирмише рад њихових установа.

Конкурс је део трогодишњег пројекта Јачање васпитне улоге школе који Завод спроводи на основу Стратегије развоја образовања до 2020. у Републици Србији и пратећег Акционог плана. Конкурс је имао за циљ да афирмише школе и домове ученика који успешно остварују различите ваннаставне активности ради остваривања васпитне улоге, као и да обезбеди базу примера добре праксе.

Услови Конкурса били су такви да су школе и домови ученика могли да пријаве различите аспекте школског живота, односно живота у дому ученика, а који нису део редовне наставе, односно васпитног рада, као што су: друштвене, уметничке, техничке,  хуманитарне, културне, спортске и друге активности (укључујући ученичке задруге, проширену делатност школе…); излети, екскурзије, настава у природи, летње школе, истраживачки кампови; активности у функцији подршке осетљивим групама ученика (мањинске групе, ученици којима је потребна додатна образовна подршка, мигранти, деца која живе у домовима, деца која мењају школу…); активности у оквиру одељенске заједнице и друго.

На Конкурс су стигла 364 рада из 179 установа. Највећи број установа (њих 101), послало је по један рад,  38  је послало два рада, 20 установа по три рада, а 20 установа  четири или више радова. Комисија састављена од саветника Завода прегледала је све пристигле радове и изабрала оне који по свом квалитету и инспиративности треба да буду у бази примера успешних ваннаставних активности. У њој се налазе радови малих и великих, градских, приградских и сеоских, општеобразовних и стручних установа, а који се  разликују по обиму, форми, трајању, теми и садржају. Због овакве разноврсности радова у Бази постигнуто је да она буде подстрек за  покретање нових ваннаставних активности у школама и домовима ученика.

Како је квалитет изабраних радова био изузетан Завод је, у октобру 2018, организовао Јавно представљање одабраних радова са Конкурса, на којем је тридесетак  школа и домова ученика имало прилике да на различите начине представе своје ваннаставне активности и њихове продукте.