Десанка Максимовић је најзаступљенија песникиња у програмима и то ће увек и бити

4510

Да савремено комуникацијско друштво почива на чврстим темељима информационог капитализма, ништа боље не оличава до жучне реакције последњих дана на Заводов предлог програма наставе и учења, у коме, наводно нема места за велику српску књижевницу Десанку Максимовић. У полифоном комуникацијском делиријуму, из виралног света друштвених мрежа, али и званичних медија, цитати (заправо амблеми) ван контекста, попут избачена, не дамо – пре свега су одраз опште жеље за поделом, без обзира каквом. Поводом конкретног случаја, чак ни површне, нити злураде интерпретације не могу замаглити јасну чињеницу да Десанку Максимовић не може нико да избаци, ни из чега, јер се ванвременски песници нити постављају нити избацују, поготову онда када се следе јасне процедуре, од тренутка када Завод добије налог да напише предлог програма, састави комисију од универзитетских професора и наставника у школи, па предлог достави Националном просветном савету, чији су чланови представници свих релевантних институција из области обухваћених програмима. Савет износи мишљење, запажања, сугестије, и предлог враћа на дораду Заводу консултујући став стручне јавности. Тек потом, након унетих измена, тај предлог програма Министарство усваја. Човек живи, ради, греши, исправља прашта, доказује, учи. И управо зато, што се тиче, програма и уџбеника, развој образовања у свету иде у правцу креативног и слободног управљања наставним процесом самог наставника. Програми и правилници новог доба промена су набоље искључиво уколико се непрекидно врши њихова ревизија. Будућност програма лежи у мерљивим циљевима, у стандарду и исходу. Програми и уџбеници су ништа друго до препоручени садржаји које наставници могу користити, али могу и сами доћи до бољег садржаја уколико сматрају да је то сврсисходније на ученичком путу до жељеног исхода. Не постоји савршени уџбеник, нити савршени програм који би задовољио све потребе и био универзално примењив, зато је образовање и кренуло путем стандарда и исхода, јер нам будућност лежи у том крајњем резултату, желимо ученика који зна да критички и функционално размишља, користи, а не само репродукује знање, познаје и воли културу свог народа. У периодима када се мењају читаве педагошке парадигме (што је случај свуда у свету), као што је увођење нових програма наставе и учења оријентисаних према исходима, потребно је као помоћ и подршку наставницима обезбедити растерећенији и поступнији прелазак, како сама промена не би изазвала револт, дезоријентисаност и тиме поништила све добробити које промена доноси. Из тог разлога, питање програма је изузетно осетљиво и зато у креирању садржаја (који су помоћно средство у раду наставника) учествују стручњаци, универзитетски професори који, по правилу, предају методику наставе књижевности и језика и уз њих, креативни професори практичари који предају овај предмет у гимназији.

Програми у гимназијама нису промењени од 1993. године, а у међувремену су значајно модернизовани садржаји за основну школу. Гимназијски програм би требало да буде логички след нечега што су ученици научили у основној школи. Дело Десанке Максимовић присутно је, с разлогом, у сваком разреду основне школе, чиме се ова књижевница издваја међу свим српским и страним писцима, што нипошто не значи, а програм оријентисан на исходе то и предвиђа, да се дело велике песникиње не треба или не може проучавати у склопу сваког разреда основне и средње школе. Жестоке реакције најшире јавности иду у прилог томе да је Десанка Максимовић општецењена и препозната књижевница, да је ниједан наставник у своме програму неће заобићи, била на списку препоручене литературе или не, али и значајан показатељ да се нови програми наставе и учења оријентисани према исходима довољно не разумеју, и где садржаји и даље доминирају, без довољне свести о томе да је наставнику дата већа слобода, али и одговорност, да сам додаје садржаје за које сматра да ће довести до жељеног исхода. Дакле, песникиња може бити само још заступљенија, а не избачена.

Што се тиче стручног објашњења, комисија ЗУОВ-а није желела да маргинализује дело вољене српске песникиње, напротив.  Ипак, морали смо да узмемо у обзир одређени број часова који је намењен обради књижевног дела (на друштвено-језичком смеру, који има највећи фонд часова, тај број је 100), као и савремени концепт наставе који почива на проблемском приступу и вредновању, те да број дела које ћемо уврстити у програм „уприличимо“ захтевима и оставимо довољно времена за обраду.

Такође, у досадашњем програму није било места за  песника Ивана В. Лалића, као ни за значајан циклус Стевана Раичковића „Записи о црном Владимиру“. Није било места ни за великог Борислава Пекића, и та „неправда“ исправљена је предлогом новог програма.

С обзиром на то да се у четвртом разреду обрађују канонска дела српске и светске књижевности (Шекспиров „Хамлет“, Гетеов „Фауст“, Достојевски, Ками, Бекет, Булгаков, Андрић, Селимовић, Ћосић, Павић, Киш), били смо принуђени да понешто из програма одстранимо или разместимо у неки други циклус или разред. Узели смо у обзир чињеницу да је Д. Максимовић веома присутна у основној школи, предложили смо да се „Тражим помиловање“ обради у првом разреду гимназије у оквиру теме „Дијалог књижевних епоха“ у контексту – како би ученици могли да схвате како то књижевна дела (и не само књижевна дела) из далеких епоха могу утицати на савремене токове, што је погрешно протумачено као негативно превредновање дела велике песникиње у правцу књижевно-историјског померања у средњи век (како протумачише одређени медији и њихови читаоци, што апсолутно није тачно). Ако се узме у обзир већ поменута парадигма нове концепције образовања у коме наставник, не само из предмета српски језик и књижевност, већ путем међупредметног повезивања и са другим предметима, а посебно у изборним програмима у гимназији, што смо из тренутне полемике увидели и да жели, таква концепција управо то и и омогућава. У сваком разреду постоји исход да ученик воли и познаје историју и културу свог народа, дело Десанке Максимовић…, нарочито збирка Тражим помиловање је тада незаобилазно.

Наравно, увек је могуће оставити сва прописана дела из прошлих програма и ићи „линијом мањег отпора“ – али, такав „програм“ не би имао смисла јер ни ученици ни наставници не би стигли да обраде сва дела, ни информативно, а камоли на ваљан начин.

Став комисије је нешто око чега стручна јавност треба да полемише на местима на којима се то и ради, но утисак је да ћемо у временима која следе постепено остајати без стручних комисија које могу давати предлоге нових програма, прегледати уџбенике, држати часове пред медијима, јер свака грешка, или погрешно тумачена, или безазлена, или стратешка, или ненамерна, доводи до масовног виралног разапињања оних који чине комисије и њихових предлога. Чињеница је и да тим огромним, слободним и отвореним пољем дигиталног информационог универзума не саобраћа ништа од Заводовог сложеног и одговорног посла који му се поверава и који свих ових година има јасан циљ – подршку и стручну помоћ запосленима у образовању. Упадљив је недостатак суда јавности (стручне, као и лаичке) поводом чињенице да је већ 16. и 17. марта (дакле на дан проглашења ванредног стања и дан после), МПНТР најбоље реаговало по оценама страних оргранизација, а на Заводовој страници подршке наставницима у погледу одвијања наставе на даљину било више од 20.000 јединствених посета, да би се тај број до средине априла увећао на 109.000 јединствених посетилаца и 309.000 посећених страна, што је известан показатељ поверења наставника у ресурсе које ЗУОВ ставља на располагање запосленима у образовању. То јесте посао Завода, и нису потребна никаква јавна признања за све оно што Завод у сарадњи са МПНТР чини последњих година (обуке 70.000 наставника, припрема програма за све разреде, преглед неколико стотина уџбеника, креирање нових профила у средњем стручном образовању, континуирана подршка наставницима, васпитачима, стручним сарадницима…) како би наставио да чини оно што и јесте његова мисија и намена. Чак и уз горак укус прихватања чињенице да је и добронамерни пропуст тежи од најбољег хтења.

Прилог: лични одговор директора Завода за унапређивање образовања и васпитања, др Златка Грушановића:

Поштовани,

Завод за унапређивање образовања и васпитања је установа основана с циљем да унапређује, реформише, даје предлоге и мишљења. Предлози нису коначни, о њима се пре објављивања изјашњавају сви представници релевантних институција преко својих представника, било у Националном просветном савету, било у комисијама. Пред сваком комисијом стоји тежак задатак, мора се узети у обзир суд јавности у погледу растерећења ученика, пошто родитељи последњих година непрекидно понављају да су програми застарели и гломазни; мора се узети у обзир мишљење стручњака, мора се узети у обзир и мишљење шире, лаичке јавности (питање је да ли мора и треба!) у погледу садржаја којих треба додати или одузети, и на крају, а у ствари најважније, програм треба да педагошки и психолошки одговара ученицима који се по њему образују. Дакле, нимало лак задатак, сложен и комплексан да у њему нема места за теорије завере, нити жеље да се било шта циљано узме, отме, укине, закине. Програме не предлажу недодирљиви, мистериозни људи из сенке, већ људи из редова универзитетских професора и истакнутијих наставника основних и средњих школа. О програму се размишља и промишља, и наравно, још се ниједан савршен програм нити уџбеник, око којих би се стручна и шира јавност усагласила, није појавио.

Руководилац било које институције, па тако и Завода за унапређивање образовања и васпитања, треба да има поверења у своје сараднике. Сарадници треба да гаје поверење у стручност чланова својих комисија. Предлог директора, саветника, комисија, Национални просветни савет разматра уз највећу озбиљност и поверење према повереном задатку. Министарство исказује поверење у стручност читаве процедуре. Но, пошто и тако немали број укључених актера нису свезнајући ни савршени, потребне су нам сугестије, мишљења струковних заједница, институција, а њихови представници и јесу међу члановима Националног просветног савета. Председник просветног савета се брине да су чланови обавестили стручну јавност о предлогу програма. Тако исто, представник САНУ треба да обавести све академике из њихове делатности, или да се ти академици интересују за програм предат на усвајање НПС-у, исто као што то треба да уради и представник Матице српске, и Друштва за српски језик и књижевност, и тако сваки представник у НПС-у који се стручно разуме у предлог програма из те области. Међутим, видимо да се обично представници ових институција јаве тек када нешто доспе у јавност. Дакле, друштвене мреже су постале једини релевантни читач, или се стручна јавност укључи када доспе до друштвених мрежа. И да наставим, опште поверење на крају читавог процеса треба да постоји између јавности и институција и школа. Нажалост, очигледно је да једино што постоји, јесте опште неповерење.

Рашчлањујући даље, и када се кроз целу ову процедуру ипак нешто пропусти, саветник Завода, или комисија, или представник НПС-а, увек се може исправити и вратити у процедуру. A програм је управо био у процедури и Завод је послао предлог да се због писаца у 4.ом разреду изврши корекција. Комисије које су успешно донеле за непуне 3 године (јер нико није од 1993. године мењао програм упркос прекој потреби) десетину програма, урадиле предлоге целокупне реформе доуиниверзитетског образовања, што је требало да се уради и започне далеке 2004. године, а што се тек за време овог Министарства то урадило, а посебно ова, комисија за предлог програма предмета српски језик и књижевност, изрекла је свој концепцијски став који нема никакве везе са узимањем и „пуцањем у Десанку, како нам поручује острашћена маса. И у вези са тим предлогом, представник у НПС-у треба да консултује све угледне академике који су се јавили поводом ове теме, и да њихова мишљења пренесу НПС-у. Исто тако, то треба да учине и остале релевантне институције, како би НПС усвојио сугестију својих чланова, и програм се донесе као такав. То је процедура. Не разумем, зашто у свему овоме постоји инструментализација, зашто Задужбина Десанке Максимовић није сачекала предлог НПС-а, и процедуру јер је последњи предлог комисије послат, пре званичне објаве програма. И на крају, чему толика острашћеност у погледу нечега што има свој след догађаја који се увек може вратити на почетак, без последица. И питам се зашто не пратећи тај след догађаја имамо следеће последице: претње и увреде по свим друштвеним мрежама упућених мени и саветници Завода, која је била координатор, професорима који су били у комисији, нашим породицама, зашто уместо цивилизованог и јасног начина на који о нечему можемо полемисати, бирамо начин „разапињањаˮ породица, спиновања и најружнијег и најбахатијег речника коме нигде није место? Узгред, ако су представници релевантних институција већ у Националном просветном савету, зашто нико од њих није устао да заштити своје колеге које су радиле предлог програма, пре свега да утичу на комуникацију која свакако није нимало етичка. Узгред, колеге из тих институција треба да се баве и неговањем културе говора и изражавања, неговања српског језика, па да у овом оркестрираном нападу утичу и на јавност да се полемика (која је изазвана кроз многе паушалне изјаве) сведе на ниво и јавност која о томе треба и да расправља. Дакле, у овој општој подели одговорности, дошли смо до нетачне тврдње да је директор Завода, једино и лично, овом згодом преименован у Луцифера, „пуцаоˮ у Десанку Максимовић, уз саучесништво предметне саветнице. Саветница је овенчана низом погрдних имена, али без титуле најпалијег, оног лукавога. Зар уместо свега тога не може постојати професионална комуникација свих заинтересованих страна уз веома једноставну професионалну комуникацију: комисија је предложила…, стручна јавност разматра кроз своје институције, и не слаже с тим, НПС прихвати сугестије јавности и програм се доноси у складу са предлогом НПС-а.

Одговор зашто комуницирамо на непрофесионални начин, мора да потражи свако у себи и свом окружењу. Поновио бих оно што сам писао на друштвеним мрежама, где сам истакао разочараност јер се на овај начин са цитатима ван контекста, попут избачен, не дамо пре свега показује општа жеља за поделом. И друштво је увек спремно на теме око којих неко нешто не дâ, и неко нешто дâ, или неко избацује, или отима. Као да је неутажива жеђ за линчовањем јача од сваке конструктивне критике или сугестије. Дакле, Десанку Максимовић не може нико да избаци ни из чега, јер се ванвременски песници нити постављају нити избацују. Узгред, да је Десанка Максимовић жива, она би се постидела начином комуникације упућене Заводу и комисији.

Поред свега, када се баца камен на мене, самим тим и на колеге који вредно раде оно што се од њих захтева, онда је ред да се чланови академских заједница, и чланови НПС-а и корисници друштвених мрежа упознају са свим оним сложеним и одговорним пословима, које су запослени Завода, уз сарадњу и подршку МПНТР, распоређени у трима центрима са просечно 15 колега, за плату која је мања од наставничке у школи, извршили у последњих неколико година (тачније 4) уз МПНТР и остале партнерске организације, са преко 4.000 сарадника из других институција (школе, факултети, институту итд.):

  • обуке преко 70.000 наставника за програме од јавног интереса
  • преглед и акредитација 1150 програма у Каталогу програма стручног усавршавања наставника, васпитача и стручних сарадника
  • прегледано и акредитовано преко 400 стручних скупова у последње три године
  • успостављање Националне образовне платформе, портала за стручно усавршавање запослених у образовању и васпитању и континуирану подршку
  • прегледање и давање мишљења за преко 750 уџбеника (текстуалних и дигиталних)
  • предлози НПС-у за преко 700 програма за цело доуниверзитетско образовање
  • прегледање часова и пружање подршке наставницима у време ванредног стања.