XI стручни семинар у Јад Вашему – Холокауст (21. до 28. јула 2019)

522

Семинар који смо похађали у организацији Међународне школе за студије Холокауста у Јад Вашему, био је пре свега емоционалан, отрежњујући и едукативан. Емоционалан, пре свега, зато што су нас уместо фотографија виђаних од детињства: логора, логорских униформи, мршавих тела, лешева, крематоријума, упознали са животом који су жртве Холокауста водили пре почетка ове људске трагедије. И управо је то борба коју Јад Вашем годинама војује. Холокауст не сме бити обична трагична статистика погинулих у Другом светском рату! Да би се „победила статистикаˮ, потребно је да се допре до биографије свих жртава, потребно је „вратити живот бројевимаˮ. Управо тада настаје судар емоција и стварности који се одиграо пре седам деценија. Видимо безбрижни живот Јевреја пре Холокауста, који је нестао. Нестали су људи који су живели као и сви други, било они богати или сиромашни, добри или зли, праведни или грешни, као и остали народи. Несреће и велике и мале, не догађају се само другима, већ свима без обзира колико били удаљени од тих несрећа.

У исто време тај емоционални сусрет са жртвама је и отрежњујући јер нас опомиње колико је лако не учинити ништа и колико је после касно или тешко било шта учинити, чак и немогуће. Холокауст је незабележен у историји трагични догађај, у коме се опсежно приступало масовном уништењу једног народа, под именом ”коначно решење” (нем. Die Endlösung), у коме је страдало шест милиона Јевреја. У чему је разлика између Холокауста и свих осталих уништавања народа у ратовима, по чему је он јединствен? Он је догађај без премца у историји, у коме је смишљено, методолошки а затим и практично организовано и спровођено потпуно уништење једног народа без обзира на којој се територији у свету он налазио. Иако се нешто такво ни пре ни после тога није десило, то не значи да у свету није било других страдање многих нација, али управо због тога је учење о Холокаусту веома важан преносилац знања и искуства свима, како бисмо увек били спремни да одреагујемо на нељудскост пре него што постане исувише касно:

Када су нацисти дошли по комунисте,
ја сам ћутао;
јер нисам био комуниста.

Када су затворили социјалдемократе,
ја сам ћутао;
јер нисам био социјалдемократа.

Када су дошли по синдикалце,
ја се нисам побунио;
јер нисам био синдикалац.

Када су дошли по мене,
није преостао нико да се побуни. (Мартин Нимлер)

Нажалост, одбрамбена реакција на несреће које се догађају другима, па и нама, често изостану, јер их постанемо свесни тек када је потпуно касно за било какву реакцију. Људи верују и надају се срећном крају чак и у безнадежним и злим временима; па су у срећан крај вероватно веровали и многи који су ушли у крематоријум надајући се да иду на обично купање, упркос свесности да заправо иду у смрт.

Зашто је потребно и данас после толико година причати о Холокаусту? Један од одговора смо већ дали, а то је враћање биографија жртвама – људима који су постојали; и тиме учимо како се поштују и жртве из националне историје. Записати и преносити биографије обичних трагичних судбина је наизглед безначајан и непотребан труд, а заправо је чин од непроцењивог значаја. Тиме се враћа људскост онима којима је то одузето, то је једини начин рехуманизације жртава које опет постају људи, а не бројеви који су избрисани. Само тако ћемо имати и сталну опомену да у тешким временима несрећа долази по све, а неодлучност, неприпадање, несврставање је у ствари чин одобравања. И само тако можемо вратити колективну свест заједнице, да се разлика међу људима може правити само и једино према њиховим поступцима који могу бити добри или лоши, а не према боји коже, раси, припадности…

У нашим школама се сваке године обележава Дан Холокауста, и замолио бих наставнике да том дану приступе на другачији начин, никако статистички: толико и толико логора је било, толико убијених гасом, толико је стрељано, јер статистика дехуманизује! Уместо тога, могу да изаберу један од многобројних живота, који су трагично нестали у Холокаусту, и тиме врате људскост и живот човеку који је био човек пре него што је постао број у логору или број изједначен са бројем погинулих жртава у рату. Због тога, програм обуке који се већ читаву деценију у Јерусалиму организује за запослене у образовању Републике Србије пружа низ методичких алата који наставницима могу помоћи у њиховој настави. Презентације стручњака из Јад Вашема наставници могу преузети са нашег сајта, а на линку  https://www.yadvashem.org/ могу потражити бројна предавања, сведочења и остала наставна средства за за наставу и усавршавање.

Златко Грушановић