Време одржавања летње школе: 2-9. септембар 2022. године
Место: Научно-образовно културни центар „Вук Караџић“ у Тршићу
Завршном приредбом 9. септембра 2022, на којој су ученици допунске наставе на српском језику из Немачке, Италије, Швајцарске и Грчке, представили шта су током боравка у Тршићу научили, завршен је трећи део пројекта летње школе српског језика и српске културе за ученике из дијаспоре „Лето у завичају“. Тиме је уједно и затворен овогодишњи камп, који ће и наредне године да окупи нашу децу у расејању.
Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, као иницијатор и идејни творац пројекта, организовало је потпуно бесплатно боравак наше деце у Тршићу у Научно-образовно културном центру „Вук Караџић“. Сви запослени, на челу са директорком Александром Пурић, показали су се као велики домаћини и угостили на најбољи начин децу, њихове наставнике из српских допунских школа, као и реализаторе пројекта.
Сања Дулаћ, представник Министарства просвете Републике Србије, један је од значајних људи који су доринели успешно реализованом кампу. „Стратегија развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године поставила је као посебан циљ унапређен однос према српском језику и књижевности као основним елементима националног и културног идентитета и унапређивање школовања на српском језику у дијаспори. Министарство је први пут ове године организовало летњу школу за ученике из дијаспоре, у циљу усавршавања знања српског језика, културе и традиције ученика из дијаспоре који похађају српске (допунске) школе у иностранству. Школа је током овог лета реализована у три термина, а кроз њу је прошло 190 ученика и 17 наставника из наших допунских школа у Италији, Француској, Немачкој, Швајцарској, Великој Британији, Словенији и Грчкој. Министарство просвете, науке и технолошког развоја планира да ове радионице уврсти у редовни календар програмских активности у овом центру како би што већи број наших ученика из дијаспоре имао могућност да посетом Тршићу унапреди своја знања српског језика и српске културе“, истакла је госпођа Дулаћ.
Савладавајући програм који је за њих припремило Министарство просвете, науке и технолошког развоја у сарадњи са др Марином Јањић, редовним професором Филозофског факултета у Нишу, ученици су на забаван и креативан начин продубљивали своја знања из српског језика, српске културе и традиције. Др Марина Јањић, аутор целокупног пројекта „Лето у завичају“ истиче родољубље и развијање националног идентитета и поноса код деце српског порекла, као основни циљ пројекта. Методе које су се користиле, како госпођа Јањић наводи, су осмишљене по настави методике наставе српског као завичајног језика. Настава је осмишљена на забаван и креативан начин, кроз такозвану игролику наставу, која подразумева смислено и забавно учење. Као главни део летње школе „Лето у завичају“, који је био обавезан за све полазнике програма, биле су језичке радионице. На часовима српског језика примењивана је нова наставна методологија српског језика као завичајног, која је прилагођена ученицима у дијаспори. На језичким и уметничким радионицама обрађиване су теме из српске духовне и материјалне културе. Ученици су били у прилици да посете знаменитости лозничког краја, као што је манастир Троноша и Бања Ковиљача, тако да су могли да виде и друге лепоте наше Србије.
Предавачи на језичким радионицама били су: студенткиња докторских студија на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу Исидора Јакшић Перовић и студенткиње мастер академских студија на Филозофском факултету у Нишу Јована Јаћимовић и Александра Стојиљковић. „На језичким радионицама учили смо о националној историји и култури, знаменитим српским личностима, истицали национални понос и национална обележја, и то тако што је, на пример, сваки час почињао заједничким певањем химне Србије, коју су деца научила и до последњег дана летњег кампа певала громогласно. Стицали су знања кроз игру, песму, глуму и смех, чиме смо подстицале њихову креативност и радозналост. Наставу смо спроводиле у складу са принципима методике наставе српског као завичајног језика, чији је творац Марина Јањић, редовни професор на Филозофском факултету у Нишу. Језичке радионице служиле су томе да деца развију четири језичке вештине, а то су: читање, писање, слушање и говор. Ученици су били подељени у три групе, које су формиране према узрасном критеријуму, те смо материјале за рад прилагодиле свакој групи на основу узраста и претходног знања. Узимајући у обзир да је реч о деци која су носиоци српског језика као завичајног и да већ владају одговарајућим предзнањем и комуникативним компетенцијама, језичке радионице се нису заснивале на граматизирању, већ на практичној примени језика, богаћењу речника и усавршавању вештина, као и на развијању завичајног идентитета. Ученици су били врло мотивисани, вредни и активни и трудили су се да што више науче српски језик, културу и традицију. Неки од њих су остајали и након часова да доврше своју писмену вежбу или усаврше читање. Велики број деце је био на веома ниском нивоу познавања српског језика, те је за њих то био готово страни језик на којем нису умела да комуницирају, али су, захваљујући радионицама и дружењу са другарима, до краја боравка у Тршићу успела да се ослободе и проговоре свој завичајни језик, да се заинтересују и мотивишу да наставе да га уче, чиме је мисија свих нас успешно остварена“, истакле су наставнице језичких радионица.
Драмску радионицу водила је аутрока пројекта, др Марина Јањић. „Драмска радионица темељила је свој рад на сценском наступу и ослобађању деце страха од јавног наступа. Радили смо на техникама сценског покрета и сценског говора на српском језику. Урадили смо припреме за глуму кроз вежбе за ослобађање тела у покрету, фонетске вежбе (брзалице), вежбе за развој перцепције, вежбе дисања, а све то кроз игру. Према афинитетима ученика поделили смо улоге за укупно 5 драмских игара. Најпре смо имали исцрпне читаће пробе вежбајући тонику речи, акцентуацију и емоционални слој говора. Следећа фаза је била рад на мизансцену, а потом повезивање свих делова у целину. Невероватно је како су ученици радо учили текст и глуму упркос томе да су испрва једва читали латиницу. Бодрили су једни друге и уживали. За 3 дана успели смо да спремимо 5 драмских игара хумористичког карактера. Изненађујуће је интересовање великог броја ученика за глуму и јавни наступ. Увежбавали смо и конферансу, спремали приредбу. Четворо ученика увежбало је најављивање програма приредбе. Један дечак је рецитовао“, закључила је професорка.
Др Александра Стошић, доцент Учитељског факултета у Београду водила је музичку радионицу. „Музичка радионица у оквиру пројекта “Лето у завичају” носила је назив “Пусти глас – певај песме завичаја!” Циљеви, задаци и исходи радионице представљени су у оперативном плану и програму који је дат пре почетка одржавања радионица. Мој задатак је био да интегришем садржаје језика и музике, али и фолклорне и драмске радионице како би ученици добили што чвршће увезана знања, умења и вештине. Како је вокални музички развој у тесној вези са језичким развојем деца су добила конкретне технике за вежбе дисања повезане са вежбама дикције, учећи брзалице, бројалице, изреке, пословице и загонетке. Упознавали су свој вокални апарат и кретали се од народног трихорда ре-ми-фа, ка ширем амбитусу. Провером амбитуса на крају музичке радионице, приметила сам да су деца врло лепо овладала горњом лагом, до д2, као и да су најбоље певала народне песме у колевци гласа, такозваном средњем регистру. Старији ученици учили су о својој националној музичкој баштини, преко слушања Руковети и добијања основних знања о највећем српском композитору Стевану Стојановићу Мокрањцу. Обе групе и млађи и старији узраст играли су народне игре и научили неколико песама од којих је направљен избор за приредбу. Радила сам и на развоју хармонског слуха, јер су деца поред певања једногласне мелодије слушала паралелну терцу. Развијани су сви елементи ритмичких способности, од развоја ритмичке пулсације, ритма до адаптације према темпу. Научили су вежбе ходања и тапшања, као предуслов за рад на ритмичком образовању. Учене су неке од песама модела и постављени су услови за рад на будућем тонском образовању који би укључио рад на стварању звучних наслага за основне тонове. Уживали смо певајући химне, духовне и патриотске песме, учећи како да чувамо корен народне матерње мелодије. Све време комуницирали смо и певали на српском језику користећи покрет као основни услов за ослобађање свог природног гласа.“ На самом крају свог излагања, професорка се захвалила свима, рекавши при том: Хвала свима на могућности да радим са децом из дијаспоре и тиме стекнем искуство које ће помоћи да унапредимо радионице“.
Ликовна радионица, коју је водила Јована Јањић, и у овој као и у претходним сменама, била је једна од веома посећених. Она је поводом самог рада радионице, истакла следеће: „Рад у овој радионици био је базиран на различитим техникама и различитим темама. Ученици су стекли нова сазнања из области ликовне културе промишљајући о релацији: ја (моја личност) и идентитет (завичај, порекло). Стицали су знања и вештине из основа мешања и поредњивања боја. Најбољи начин за показивање важности изведених тонова јесте увежбавање технике поентилизма која се деци веома допала. Повезали смо ћирилицу и сликарство осликсвајући иницијале ученичких имена написаних ћириличним словима. Осим тога, прошли смо кроз разне теме, повезане с Тршићем осликсвајући његове пејзаже акрилном техником. Радили смо и портрете Вука Караџића. Ученици су изучавали основе визуелног изражавања и сликали своје аутопортрете. Требало је симболично исказати своје особине, интересовања, жеље и наде. Ученици су уживали у раду, много смо разговарали о самим темама и дискутовали о њиховим радовима. Нарочиту пажњу смо посветили њиховој инспирацији и уметничком надахнућу! Богатили смо дух, иницирали радозналост и подстицали креативност усавршавајући комуникацију на српском језику.“
Фолклорна радионица је, по мишљењу њене водитељке Милице Здравковић, у овој, као и у претходној смени, била једна од најпосећенијих. „Рад у овој радионици био је базиран на основним корацима народних игара и извођењу традиционалних песама. Ученици су научили да играју српско коло у три, које је ушло у Унесков регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, као и коло које се зове Чачак. Стицали су знања и вештине традиционалног певања, као и осећаја за простор и сналажење у њему, формирање различитих облика кола отворено и затворено коло, као и држања за руку, под руку и укрштених руку. Играти и певати значи припадати и бити део неке заједнице. На часовима фолклора деца су имала осећај припадности заједници и фунционисали су као тим, неговали тимски рад и позитивну енергију. Најбољи начин за ослобађање од страха приликом јавног наступа јесте сама приредба, на којој су деца са фолклорне радионице приказала 2 тачке. Први сплет који смо научили млађу децу је Сплет игара из Баната. Овај сплет садржао је 3 игре из области Баната, од којих су две игре уз песму. Играњем и певањем у исто време, деца су научила и осетила милозвучност, певљивост и живост нашег играчког културног наслеђа. Песме је пратило објашњавање и тумачење текста, приликом ког су деца вежбала и дограђивала језик, трудећи се да свако слово и слог отпевају и изговоре правилно. Други сплет, који су извела деца старијег узраста, био је Сплет игара из Шумадије. Моравац је био прва игра, након тога Моравско коло, затим Маказице и на крају деца су изашла са сцене уз песму из Западне Србије. Пред саму приредбу, деца су имала прилику да виде и науче како се праве традиционалне фризуре, две плетенице. Ученици су уживали у раду, пуно смо разговарали о њиховим искуствима и знањима о народној игри и песмама, многи нису никада играли коло, нити су имали жељу да буду део културно-уметничких друштава и на тај начин очувају национални идентитет и српске народне игре, међутим након похађања фолклорне радионице схватили су да је то један важан и веома леп део нашег културног идентитета. Највећи успех ове радионице јесу деца која су након седам дана у Тршићу пожелела да наставе да играју и певају у дијаспори и прикључе се српским културно-уметничким друштвима“, поносно је закључила Милица кореограф.
Срећу и задовољство нису криле ни наставнице српске допунске наставе, које су боравиле у трећој смени у Тршићу, заједно са својим ђацима. Њих укупно осам бринуло је о 87 деце током боравка у трећој групи уТршићу и успешно сарађивало са реализаторима пројекта и људима из Научно-образовно културног центра „Вук Караџић“. Славица Симић, Драгица Додеровић, Весна Копривица, Татјана Хот, Слађана Марковић, Гордана Будиша, Љубица Покрајац и Татјана Поповић имају само речи хвале за цео пројекат и за Министарство просвете, које је све то обезбедило деци у расејању. Татјана Поповић, координатор и наставник из покрајине Баден-Виртемберг у Немачкој, истакла је том приликом: „Само као тим можемо да спроводимо велике ствари у дело. Највећа је ствар развити код деце која живе у расејању национални идентитет. Само на тај начин деца ће знати ко су, шта су и одкале су, а то је најважније!“
Славица Симић, наставница из Штутгарта похвалила је целокупну организацију и при том изнела своје мишљење: „Са задовољством сам прихватила понуду Министарства просете да са ученицима из дијаспоре боравим седам дана у НОКЦ „Вук Караџић“ у Тршићу. Провели смо седам предивних дана, дружећи се са ученицима и наставницима. Захвални смо организаторима пројекта, који су кроз креативне радионице успели да нам још више приближе матерњи језик, културу и традицију. Надам се да ће оваквих пројеката бити што више, како би и друга деца из дијаспоре имала прилику да доживе исту у нашој прелепој Србији.“
Свакодневне радионице, коју су ученици похађали, обогатио је долазак дечјег песника Недељка Попадића и афористичара Радета Ђерговића. Наш чувени песник је на својствен начин, казивањем својих песама пронашао пут до сваког срца које је тог поподнева куцало у сали Центра „Вук Караџић“. Слушали су га пажљиво сви присутни и упијали сваку емоцију коју је носио његов стих и строфа. Громогласан аплауз је био потврда да деца и даље, без обзира на модерне технологије, имају потребу да чују живу реч и то баш од онога чије су песме већ обрађивали на часовима, далеко од своје земље.
Завршној приредби коју су ученици треће групе заједно са својим наставницама приредили својим родитељима, присуствовали су између осталог и Бранко Ружић, први потпредседник Владе Србије и министар просвете, као и др Милан Пашић, помоћник министра за основно и предшколско образовање и васпитање.
„Министарство просвете придаје велики значај афирмацији српског језика, традиције, једног вредносног система за који се сви залажемо. Тај вредносни систем представља оно што јесте наш национални идентитет и управо захваљујући наставницима, захваљујући овим пројектима, програмима, деци, захваљујући нашим школама ми успевамо да све те вредности баштинимо“, истакао је министар Ружић.
Свим ђацима који су ове године имали прилику да посете Тршић, остаје задатак да причају својим вршњацима о боравку у родном месту нашег Вука и да нестрпљиво чекају већ идуће лето како би посетили сви заједно најлепше село надомак Лознице.
Аутори текста:
- реализатори пројекта (водитељи радионица),
- представници Министарства просвете и
- наставници допунске наставе на српском језику који су боравили у трећој групи у Научно-образовно културном центру „Вук Караџић“ у Тршићу.
