Инспирисани сарадништвом Вука Караџића и Гетеа, који је достао допринео Вуковој светској слави, те Гетеовим преводом баладе Хасанагиница, ученици старије групе, који наставу похађају у Храму Васкрсења Господњег у Франкфурту на Мајни, одлучили су да са својом наставницом Бојаном Ракоњац реализују пројекат Вук Караџић и Гете. Пројекат је обухватио три часа заокружена и крунисана посетом Гетеове куће у Франкфурту.
Они су најпре још једном прошли кроз живот и рад Вука Караџића. Уз интерактивну причу, мултимедијалне садржаје и квиз, обновили су биографију нашега реформатора и истакли најважније тачке његових постигнућа.
Затим је уследио час посвећен упоредним биографијама великана. Овога пута акценат је био на међувршњачком учењу. Стога су ученици добили задатак да направе презентације преко којих ће својим другарима представити Вуково детињство у Тршићу и Гетеово у Франкфурту, граду у којем и они сада одрастају. Сазнали су да је песму о Хасанагиници препевао двадесетпетогодишњи Гете 1775. године – више од једне деценије пре Караџићевог рођења, али и о симпатијама чувеног немачког писца према нашој народној поезији уопште.
Логично је било затим се посветити читању и тумачењу Хасанагинице. Балада о жени и човеку који су толико волели једно друго да је разлаз за обоје био тежак, а опет неизбежан, навела их је да размишљају о патријархалном васпитању, положају жене и питању: Да ли је Хасанага крив? Одговор на ово питање покушали су наћи кроз активност ,,Судница у учионици“, где су подељени у две групе слободно износили своје мишљење и ставове, али имали и прилику да уђу у туђе ципеле.
Цео пројекат је закружен обиласком Гетеове родне кући у Франкфурту. Украшена стилским намештајем и сликама, ова кућа пружа аутентично окружење у којем је Гете провео младост и написао ,,Јаде младог Вертера“. Књиге, покућство, намештај, слике – сваки предмет носи причу за себе и сведочи о начину како се некада живело и размишљало. Посебном утиску допринела је и чињеница да су о животу познатог немачког писца и његове породице слушали на српском језику, а од стране кустоса Слободана Аденског, који је историју студирао у Београду.
Овакав начин пројектне наставе показао се као јако делотворан и успешан, јер је код ученика пробудио знатижељу, радозналост и мисао о универзалним вредностима које не знају за време и простор.
