Da savremeno komunikacijsko društvo počiva na čvrstim temeljima informacionog kapitalizma, ništa bolje ne oličava do žučne reakcije poslednjih dana na Zavodov predlog programa nastave i učenja, u kome, navodno nema mesta za veliku srpsku književnicu Desanku Maksimović. U polifonom komunikacijskom delirijumu, iz viralnog sveta društvenih mreža, ali i zvaničnih medija, citati (zapravo amblemi) van konteksta, poput izbačena, ne damo – pre svega su odraz opšte želje za podelom, bez obzira kakvom. Povodom konkretnog slučaja, čak ni površne, niti zlurade interpretacije ne mogu zamagliti jasnu činjenicu da Desanku Maksimović ne može niko da izbaci, ni iz čega, jer se vanvremenski pesnici niti postavljaju niti izbacuju, pogotovu onda kada se slede jasne procedure, od trenutka kada Zavod dobije nalog da napiše predlog programa, sastavi komisiju od univerzitetskih profesora i nastavnika u školi, pa predlog dostavi Nacionalnom prosvetnom savetu, čiji su članovi predstavnici svih relevantnih institucija iz oblasti obuhvaćenih programima. Savet iznosi mišljenje, zapažanja, sugestije, i predlog vraća na doradu Zavodu konsultujući stav stručne javnosti. Tek potom, nakon unetih izmena, taj predlog programa Ministarstvo usvaja. Čovek živi, radi, greši, ispravlja prašta, dokazuje, uči. I upravo zato, što se tiče, programa i udžbenika, razvoj obrazovanja u svetu ide u pravcu kreativnog i slobodnog upravljanja nastavnim procesom samog nastavnika. Programi i pravilnici novog doba promena su nabolje isključivo ukoliko se neprekidno vrši njihova revizija. Budućnost programa leži u merljivim ciljevima, u standardu i ishodu. Programi i udžbenici su ništa drugo do preporučeni sadržaji koje nastavnici mogu koristiti, ali mogu i sami doći do boljeg sadržaja ukoliko smatraju da je to svrsishodnije na učeničkom putu do željenog ishoda. Ne postoji savršeni udžbenik, niti savršeni program koji bi zadovoljio sve potrebe i bio univerzalno primenjiv, zato je obrazovanje i krenulo putem standarda i ishoda, jer nam budućnost leži u tom krajnjem rezultatu, želimo učenika koji zna da kritički i funkcionalno razmišlja, koristi, a ne samo reprodukuje znanje, poznaje i voli kulturu svog naroda. U periodima kada se menjaju čitave pedagoške paradigme (što je slučaj svuda u svetu), kao što je uvođenje novih programa nastave i učenja orijentisanih prema ishodima, potrebno je kao pomoć i podršku nastavnicima obezbediti rasterećeniji i postupniji prelazak, kako sama promena ne bi izazvala revolt, dezorijentisanost i time poništila sve dobrobiti koje promena donosi. Iz tog razloga, pitanje programa je izuzetno osetljivo i zato u kreiranju sadržaja (koji su pomoćno sredstvo u radu nastavnika) učestvuju stručnjaci, univerzitetski profesori koji, po pravilu, predaju metodiku nastave književnosti i jezika i uz njih, kreativni profesori praktičari koji predaju ovaj predmet u gimnaziji.
Programi u gimnazijama nisu promenjeni od 1993. godine, a u međuvremenu su značajno modernizovani sadržaji za osnovnu školu. Gimnazijski program bi trebalo da bude logički sled nečega što su učenici naučili u osnovnoj školi. Delo Desanke Maksimović prisutno je, s razlogom, u svakom razredu osnovne škole, čime se ova književnica izdvaja među svim srpskim i stranim piscima, što nipošto ne znači, a program orijentisan na ishode to i predviđa, da se delo velike pesnikinje ne treba ili ne može proučavati u sklopu svakog razreda osnovne i srednje škole. Žestoke reakcije najšire javnosti idu u prilog tome da je Desanka Maksimović opštecenjena i prepoznata književnica, da je nijedan nastavnik u svome programu neće zaobići, bila na spisku preporučene literature ili ne, ali i značajan pokazatelj da se novi programi nastave i učenja orijentisani prema ishodima dovoljno ne razumeju, i gde sadržaji i dalje dominiraju, bez dovoljne svesti o tome da je nastavniku data veća sloboda, ali i odgovornost, da sam dodaje sadržaje za koje smatra da će dovesti do željenog ishoda. Dakle, pesnikinja može biti samo još zastupljenija, a ne izbačena.
Što se tiče stručnog objašnjenja, komisija ZUOV-a nije želela da marginalizuje delo voljene srpske pesnikinje, naprotiv. Ipak, morali smo da uzmemo u obzir određeni broj časova koji je namenjen obradi književnog dela (na društveno-jezičkom smeru, koji ima najveći fond časova, taj broj je 100), kao i savremeni koncept nastave koji počiva na problemskom pristupu i vrednovanju, te da broj dela koje ćemo uvrstiti u program „upriličimo“ zahtevima i ostavimo dovoljno vremena za obradu.
Takođe, u dosadašnjem programu nije bilo mesta za pesnika Ivana V. Lalića, kao ni za značajan ciklus Stevana Raičkovića „Zapisi o crnom Vladimiru“. Nije bilo mesta ni za velikog Borislava Pekića, i ta „nepravda“ ispravljena je predlogom novog programa.
S obzirom na to da se u četvrtom razredu obrađuju kanonska dela srpske i svetske književnosti (Šekspirov „Hamlet“, Geteov „Faust“, Dostojevski, Kami, Beket, Bulgakov, Andrić, Selimović, Ćosić, Pavić, Kiš), bili smo prinuđeni da ponešto iz programa odstranimo ili razmestimo u neki drugi ciklus ili razred. Uzeli smo u obzir činjenicu da je D. Maksimović veoma prisutna u osnovnoj školi, predložili smo da se „Tražim pomilovanje“ obradi u prvom razredu gimnazije u okviru teme „Dijalog književnih epoha“ u kontekstu – kako bi učenici mogli da shvate kako to književna dela (i ne samo književna dela) iz dalekih epoha mogu uticati na savremene tokove, što je pogrešno protumačeno kao negativno prevrednovanje dela velike pesnikinje u pravcu književno-istorijskog pomeranja u srednji vek (kako protumačiše određeni mediji i njihovi čitaoci, što apsolutno nije tačno). Ako se uzme u obzir već pomenuta paradigma nove koncepcije obrazovanja u kome nastavnik, ne samo iz predmeta srpski jezik i književnost, već putem međupredmetnog povezivanja i sa drugim predmetima, a posebno u izbornim programima u gimnaziji, što smo iz trenutne polemike uvideli i da želi, takva koncepcija upravo to i i omogućava. U svakom razredu postoji ishod da učenik voli i poznaje istoriju i kulturu svog naroda, delo Desanke Maksimović…, naročito zbirka Tražim pomilovanje je tada nezaobilazno.
Naravno, uvek je moguće ostaviti sva propisana dela iz prošlih programa i ići „linijom manjeg otpora“ – ali, takav „program“ ne bi imao smisla jer ni učenici ni nastavnici ne bi stigli da obrade sva dela, ni informativno, a kamoli na valjan način.
Stav komisije je nešto oko čega stručna javnost treba da polemiše na mestima na kojima se to i radi, no utisak je da ćemo u vremenima koja slede postepeno ostajati bez stručnih komisija koje mogu davati predloge novih programa, pregledati udžbenike, držati časove pred medijima, jer svaka greška, ili pogrešno tumačena, ili bezazlena, ili strateška, ili nenamerna, dovodi do masovnog viralnog razapinjanja onih koji čine komisije i njihovih predloga. Činjenica je i da tim ogromnim, slobodnim i otvorenim poljem digitalnog informacionog univerzuma ne saobraća ništa od Zavodovog složenog i odgovornog posla koji mu se poverava i koji svih ovih godina ima jasan cilj – podršku i stručnu pomoć zaposlenima u obrazovanju. Upadljiv je nedostatak suda javnosti (stručne, kao i laičke) povodom činjenice da je već 16. i 17. marta (dakle na dan proglašenja vanrednog stanja i dan posle), MPNTR najbolje reagovalo po ocenama stranih orgranizacija, a na Zavodovoj stranici podrške nastavnicima u pogledu odvijanja nastave na daljinu bilo više od 20.000 jedinstvenih poseta, da bi se taj broj do sredine aprila uvećao na 109.000 jedinstvenih posetilaca i 309.000 posećenih strana, što je izvestan pokazatelj poverenja nastavnika u resurse koje ZUOV stavlja na raspolaganje zaposlenima u obrazovanju. To jeste posao Zavoda, i nisu potrebna nikakva javna priznanja za sve ono što Zavod u saradnji sa MPNTR čini poslednjih godina (obuke 70.000 nastavnika, priprema programa za sve razrede, pregled nekoliko stotina udžbenika, kreiranje novih profila u srednjem stručnom obrazovanju, kontinuirana podrška nastavnicima, vaspitačima, stručnim saradnicima…) kako bi nastavio da čini ono što i jeste njegova misija i namena. Čak i uz gorak ukus prihvatanja činjenice da je i dobronamerni propust teži od najboljeg htenja.
