На недавно завршеним књижевним сусретима „Гордана Брајовић“, у оквиру којих је расписан и литерарни конкурс за најуспешније радове из поезије и прозе, учествовали су и ове школске године ученици допунске наставе на српском језику у покрајинама Баден-Виртемберг и Баварска у организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Успех ученика ни овога пута није изостао. Да наши ђаци у расејању итекако негују културу говорења и писања на језику земље порекла, показале су ученице Богдана Цветковић и Јулијана Живадиновић. Оне су написале песму на тему „Дрво“ и тиме освојиле прву, односно другу награду, а раме уз раме са нашим ђацима који похађају школу у Србији.
У многим митологијама стабло је симбол средишта света. То је веза између неба и земље. Корен продире дубоко у земљу, а гране се шире високо ка небу. У грчкој митологији култ дрвећа везан је за богињу Реу. У Египту је дрвеће предмет поштовања. Код Келта гајеви или шуме били су свети, а стари Словени су веома поштовали храст.
Тако је и Богдана Цветковић, ученица 2. разреда допунске школе на српском језику у Баварској, закључила у свом раду: „Дрво моје дрво, израсло си прво…“. „
„Ја бих лично то Богданино дрво упоредила са свима нама, који не живимо у својој отаџбини. Израсли смо прво, али на неком другом тлу. Ми, који увек са сетом у гласу спомињемо нашу Србију. Ми, који покушавамо да одржимо свој идентитет у туђини. Ми, који учимо ћирилицу и основе културе нашег српског народа. То смо ми, дрво са безброј имена- Богдана, Дамјан, Стела, Борис, Дуња, Алисија, Алексеј… Управо та биљчица који је истргнута из своје домовине и посађена на неко ново тло. Биљчица која своје корене пушта на новом тлу. Покушава да продре дубоко у земљу и рашири своју крошњу високо ка небу. Ја, као Богданина наставница у допунској школи, трудићу се да заливам ово дрвенце. Да му ојачам корен. Да му подам знање. Да пазим на њега како оно никада не би заборавило одакле је потекло. Бодрићу га да разграна велику крошњу, али исто тако подсећаћу га на прво тло одакле је оно потекло. Моја ученица Богдана Цветковић, тамо далеко…чува своје писмо. Корен је још нејак и тражи да се негује. Због своје спремности да се уклопи на тло одакле није потекла, трудићу се да је подржавам и бодрим, како би њен корен био најјачи у овом великом гају, а крошње пуне плодова“, закључила је Богданина наставница.
Песма Јулијане Живадиновић, ученице 4. разреда допунске наставе на српском језику у покрајини Баден-Виртемберг, је прича о једном дрвету које… „пало је у шуми, нашли су га људи и одвезли ка Руми“. И баш од тог дрвета наста фијакер. Идеја да напише песму о коларству, старом занату и фијакерима, које праве мајстори колари, потекла је са часа. Наиме, на једном од тадашњих часова, наставница Татјана је са својим ђацима обрађивала коларство – један од старих заната и то је управо Јулијани дало идеју да на тему „Дрво“ напише песму о једном фијакеру.
„Јулијана је једна веома талентована ученица. Својим преданим радом и љубављу према свом матерњем језику, она додирује звезде, ствара мала књижевна дела, која ће се можда једнога дана наћи у некој од њених збирки“, истакла је Татјана Поповић.
А шта каже Борис, њен тата, који јој је у свему велика подршка, записали смо: „ Моја Јулијана је једна вредна девојчица. Чим се врати из редовне школе, креће да ради задатке из српске допунске школе. То је веома похвално и без обзира што јој увек сугеришем да се прво ипак мало одмори, она за то много не хаје“.
Да наши ђаци предано и озбиљно схватају значај свог завичајног језика нам је свима потврда да ће га наставити неговати и сачувати од заборава, заливати му корен баш као што се залива и чува свака биљка.
Аутори текста: Александра Цветковић и Татјана Поповић
