Vreme održavanja letnje škole: 2-9. septembar 2022. godine
Mesto: Naučno-obrazovno kulturni centar „Vuk Karadžić“ u Tršiću
Završnom priredbom 9. septembra 2022, na kojoj su učenici dopunske nastave na srpskom jeziku iz Nemačke, Italije, Švajcarske i Grčke, predstavili šta su tokom boravka u Tršiću naučili, završen je treći deo projekta letnje škole srpskog jezika i srpske kulture za učenike iz dijaspore „Leto u zavičaju“. Time je ujedno i zatvoren ovogodišnji kamp, koji će i naredne godine da okupi našu decu u rasejanju.
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, kao inicijator i idejni tvorac projekta, organizovalo je potpuno besplatno boravak naše dece u Tršiću u Naučno-obrazovno kulturnom centru „Vuk Karadžić“. Svi zaposleni, na čelu sa direktorkom Aleksandrom Purić, pokazali su se kao veliki domaćini i ugostili na najbolji način decu, njihove nastavnike iz srpskih dopunskih škola, kao i realizatore projekta.
Sanja Dulać, predstavnik Ministarstva prosvete Republike Srbije, jedan je od značajnih ljudi koji su dorineli uspešno realizovanom kampu. „Strategija razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. godine postavila je kao poseban cilj unapređen odnos prema srpskom jeziku i književnosti kao osnovnim elementima nacionalnog i kulturnog identiteta i unapređivanje školovanja na srpskom jeziku u dijaspori. Ministarstvo je prvi put ove godine organizovalo letnju školu za učenike iz dijaspore, u cilju usavršavanja znanja srpskog jezika, kulture i tradicije učenika iz dijaspore koji pohađaju srpske (dopunske) škole u inostranstvu. Škola je tokom ovog leta realizovana u tri termina, a kroz nju je prošlo 190 učenika i 17 nastavnika iz naših dopunskih škola u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, Sloveniji i Grčkoj. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja planira da ove radionice uvrsti u redovni kalendar programskih aktivnosti u ovom centru kako bi što veći broj naših učenika iz dijaspore imao mogućnost da posetom Tršiću unapredi svoja znanja srpskog jezika i srpske kulture“, istakla je gospođa Dulać.
Savladavajući program koji je za njih pripremilo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u saradnji sa dr Marinom Janjić, redovnim profesorom Filozofskog fakulteta u Nišu, učenici su na zabavan i kreativan način produbljivali svoja znanja iz srpskog jezika, srpske kulture i tradicije. Dr Marina Janjić, autor celokupnog projekta „Leto u zavičaju“ ističe rodoljublje i razvijanje nacionalnog identiteta i ponosa kod dece srpskog porekla, kao osnovni cilj projekta. Metode koje su se koristile, kako gospođa Janjić navodi, su osmišljene po nastavi metodike nastave srpskog kao zavičajnog jezika. Nastava je osmišljena na zabavan i kreativan način, kroz takozvanu igroliku nastavu, koja podrazumeva smisleno i zabavno učenje. Kao glavni deo letnje škole „Leto u zavičaju“, koji je bio obavezan za sve polaznike programa, bile su jezičke radionice. Na časovima srpskog jezika primenjivana je nova nastavna metodologija srpskog jezika kao zavičajnog, koja je prilagođena učenicima u dijaspori. Na jezičkim i umetničkim radionicama obrađivane su teme iz srpske duhovne i materijalne kulture. Učenici su bili u prilici da posete znamenitosti lozničkog kraja, kao što je manastir Tronoša i Banja Koviljača, tako da su mogli da vide i druge lepote naše Srbije.
Predavači na jezičkim radionicama bili su: studentkinja doktorskih studija na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu Isidora Jakšić Perović i studentkinje master akademskih studija na Filozofskom fakultetu u Nišu Jovana Jaćimović i Aleksandra Stojiljković. „Na jezičkim radionicama učili smo o nacionalnoj istoriji i kulturi, znamenitim srpskim ličnostima, isticali nacionalni ponos i nacionalna obeležja, i to tako što je, na primer, svaki čas počinjao zajedničkim pevanjem himne Srbije, koju su deca naučila i do poslednjeg dana letnjeg kampa pevala gromoglasno. Sticali su znanja kroz igru, pesmu, glumu i smeh, čime smo podsticale njihovu kreativnost i radoznalost. Nastavu smo sprovodile u skladu sa principima metodike nastave srpskog kao zavičajnog jezika, čiji je tvorac Marina Janjić, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu. Jezičke radionice služile su tome da deca razviju četiri jezičke veštine, a to su: čitanje, pisanje, slušanje i govor. Učenici su bili podeljeni u tri grupe, koje su formirane prema uzrasnom kriterijumu, te smo materijale za rad prilagodile svakoj grupi na osnovu uzrasta i prethodnog znanja. Uzimajući u obzir da je reč o deci koja su nosioci srpskog jezika kao zavičajnog i da već vladaju odgovarajućim predznanjem i komunikativnim kompetencijama, jezičke radionice se nisu zasnivale na gramatiziranju, već na praktičnoj primeni jezika, bogaćenju rečnika i usavršavanju veština, kao i na razvijanju zavičajnog identiteta. Učenici su bili vrlo motivisani, vredni i aktivni i trudili su se da što više nauče srpski jezik, kulturu i tradiciju. Neki od njih su ostajali i nakon časova da dovrše svoju pismenu vežbu ili usavrše čitanje. Veliki broj dece je bio na veoma niskom nivou poznavanja srpskog jezika, te je za njih to bio gotovo strani jezik na kojem nisu umela da komuniciraju, ali su, zahvaljujući radionicama i druženju sa drugarima, do kraja boravka u Tršiću uspela da se oslobode i progovore svoj zavičajni jezik, da se zainteresuju i motivišu da nastave da ga uče, čime je misija svih nas uspešno ostvarena“, istakle su nastavnice jezičkih radionica.
Dramsku radionicu vodila je autroka projekta, dr Marina Janjić. „Dramska radionica temeljila je svoj rad na scenskom nastupu i oslobađanju dece straha od javnog nastupa. Radili smo na tehnikama scenskog pokreta i scenskog govora na srpskom jeziku. Uradili smo pripreme za glumu kroz vežbe za oslobađanje tela u pokretu, fonetske vežbe (brzalice), vežbe za razvoj percepcije, vežbe disanja, a sve to kroz igru. Prema afinitetima učenika podelili smo uloge za ukupno 5 dramskih igara. Najpre smo imali iscrpne čitaće probe vežbajući toniku reči, akcentuaciju i emocionalni sloj govora. Sledeća faza je bila rad na mizanscenu, a potom povezivanje svih delova u celinu. Neverovatno je kako su učenici rado učili tekst i glumu uprkos tome da su isprva jedva čitali latinicu. Bodrili su jedni druge i uživali. Za 3 dana uspeli smo da spremimo 5 dramskih igara humorističkog karaktera. Iznenađujuće je interesovanje velikog broja učenika za glumu i javni nastup. Uvežbavali smo i konferansu, spremali priredbu. Četvoro učenika uvežbalo je najavljivanje programa priredbe. Jedan dečak je recitovao“, zaključila je profesorka.
Dr Aleksandra Stošić, docent Učiteljskog fakulteta u Beogradu vodila je muzičku radionicu. „Muzička radionica u okviru projekta „Leto u zavičaju“ nosila je naziv „Pusti glas – pevaj pesme zavičaja!“ Ciljevi, zadaci i ishodi radionice predstavljeni su u operativnom planu i programu koji je dat pre početka održavanja radionica. Moj zadatak je bio da integrišem sadržaje jezika i muzike, ali i folklorne i dramske radionice kako bi učenici dobili što čvršće uvezana znanja, umenja i veštine. Kako je vokalni muzički razvoj u tesnoj vezi sa jezičkim razvojem deca su dobila konkretne tehnike za vežbe disanja povezane sa vežbama dikcije, učeći brzalice, brojalice, izreke, poslovice i zagonetke. Upoznavali su svoj vokalni aparat i kretali se od narodnog trihorda re-mi-fa, ka širem ambitusu. Proverom ambitusa na kraju muzičke radionice, primetila sam da su deca vrlo lepo ovladala gornjom lagom, do d2, kao i da su najbolje pevala narodne pesme u kolevci glasa, takozvanom srednjem registru. Stariji učenici učili su o svojoj nacionalnoj muzičkoj baštini, preko slušanja Rukoveti i dobijanja osnovnih znanja o najvećem srpskom kompozitoru Stevanu Stojanoviću Mokranjcu. Obe grupe i mlađi i stariji uzrast igrali su narodne igre i naučili nekoliko pesama od kojih je napravljen izbor za priredbu. Radila sam i na razvoju harmonskog sluha, jer su deca pored pevanja jednoglasne melodije slušala paralelnu tercu. Razvijani su svi elementi ritmičkih sposobnosti, od razvoja ritmičke pulsacije, ritma do adaptacije prema tempu. Naučili su vežbe hodanja i tapšanja, kao preduslov za rad na ritmičkom obrazovanju. Učene su neke od pesama modela i postavljeni su uslovi za rad na budućem tonskom obrazovanju koji bi uključio rad na stvaranju zvučnih naslaga za osnovne tonove. Uživali smo pevajući himne, duhovne i patriotske pesme, učeći kako da čuvamo koren narodne maternje melodije. Sve vreme komunicirali smo i pevali na srpskom jeziku koristeći pokret kao osnovni uslov za oslobađanje svog prirodnog glasa.“ Na samom kraju svog izlaganja, profesorka se zahvalila svima, rekavši pri tom: Hvala svima na mogućnosti da radim sa decom iz dijaspore i time steknem iskustvo koje će pomoći da unapredimo radionice“.
Likovna radionica, koju je vodila Jovana Janjić, i u ovoj kao i u prethodnim smenama, bila je jedna od veoma posećenih. Ona je povodom samog rada radionice, istakla sledeće: „Rad u ovoj radionici bio je baziran na različitim tehnikama i različitim temama. Učenici su stekli nova saznanja iz oblasti likovne kulture promišljajući o relaciji: ja (moja ličnost) i identitet (zavičaj, poreklo). Sticali su znanja i veštine iz osnova mešanja i porednjivanja boja. Najbolji način za pokazivanje važnosti izvedenih tonova jeste uvežbavanje tehnike poentilizma koja se deci veoma dopala. Povezali smo ćirilicu i slikarstvo osliksvajući inicijale učeničkih imena napisanih ćiriličnim slovima. Osim toga, prošli smo kroz razne teme, povezane s Tršićem osliksvajući njegove pejzaže akrilnom tehnikom. Radili smo i portrete Vuka Karadžića. Učenici su izučavali osnove vizuelnog izražavanja i slikali svoje autoportrete. Trebalo je simbolično iskazati svoje osobine, interesovanja, želje i nade. Učenici su uživali u radu, mnogo smo razgovarali o samim temama i diskutovali o njihovim radovima. Naročitu pažnju smo posvetili njihovoj inspiraciji i umetničkom nadahnuću! Bogatili smo duh, inicirali radoznalost i podsticali kreativnost usavršavajući komunikaciju na srpskom jeziku.“
Folklorna radionica je, po mišljenju njene voditeljke Milice Zdravković, u ovoj, kao i u prethodnoj smeni, bila jedna od najposećenijih. „Rad u ovoj radionici bio je baziran na osnovnim koracima narodnih igara i izvođenju tradicionalnih pesama. Učenici su naučili da igraju srpsko kolo u tri, koje je ušlo u Uneskov registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, kao i kolo koje se zove Čačak. Sticali su znanja i veštine tradicionalnog pevanja, kao i osećaja za prostor i snalaženje u njemu, formiranje različitih oblika kola otvoreno i zatvoreno kolo, kao i držanja za ruku, pod ruku i ukrštenih ruku. Igrati i pevati znači pripadati i biti deo neke zajednice. Na časovima folklora deca su imala osećaj pripadnosti zajednici i funcionisali su kao tim, negovali timski rad i pozitivnu energiju. Najbolji način za oslobađanje od straha prilikom javnog nastupa jeste sama priredba, na kojoj su deca sa folklorne radionice prikazala 2 tačke. Prvi splet koji smo naučili mlađu decu je Splet igara iz Banata. Ovaj splet sadržao je 3 igre iz oblasti Banata, od kojih su dve igre uz pesmu. Igranjem i pevanjem u isto vreme, deca su naučila i osetila milozvučnost, pevljivost i živost našeg igračkog kulturnog nasleđa. Pesme je pratilo objašnjavanje i tumačenje teksta, prilikom kog su deca vežbala i dograđivala jezik, trudeći se da svako slovo i slog otpevaju i izgovore pravilno. Drugi splet, koji su izvela deca starijeg uzrasta, bio je Splet igara iz Šumadije. Moravac je bio prva igra, nakon toga Moravsko kolo, zatim Makazice i na kraju deca su izašla sa scene uz pesmu iz Zapadne Srbije. Pred samu priredbu, deca su imala priliku da vide i nauče kako se prave tradicionalne frizure, dve pletenice. Učenici su uživali u radu, puno smo razgovarali o njihovim iskustvima i znanjima o narodnoj igri i pesmama, mnogi nisu nikada igrali kolo, niti su imali želju da budu deo kulturno-umetničkih društava i na taj način očuvaju nacionalni identitet i srpske narodne igre, međutim nakon pohađanja folklorne radionice shvatili su da je to jedan važan i veoma lep deo našeg kulturnog identiteta. Najveći uspeh ove radionice jesu deca koja su nakon sedam dana u Tršiću poželela da nastave da igraju i pevaju u dijaspori i priključe se srpskim kulturno-umetničkim društvima“, ponosno je zaključila Milica koreograf.
Sreću i zadovoljstvo nisu krile ni nastavnice srpske dopunske nastave, koje su boravile u trećoj smeni u Tršiću, zajedno sa svojim đacima. Njih ukupno osam brinulo je o 87 dece tokom boravka u trećoj grupi uTršiću i uspešno sarađivalo sa realizatorima projekta i ljudima iz Naučno-obrazovno kulturnog centra „Vuk Karadžić“. Slavica Simić, Dragica Doderović, Vesna Koprivica, Tatjana Hot, Slađana Marković, Gordana Budiša, Ljubica Pokrajac i Tatjana Popović imaju samo reči hvale za ceo projekat i za Ministarstvo prosvete, koje je sve to obezbedilo deci u rasejanju. Tatjana Popović, koordinator i nastavnik iz pokrajine Baden-Virtemberg u Nemačkoj, istakla je tom prilikom: „Samo kao tim možemo da sprovodimo velike stvari u delo. Najveća je stvar razviti kod dece koja žive u rasejanju nacionalni identitet. Samo na taj način deca će znati ko su, šta su i odkale su, a to je najvažnije!“
Slavica Simić, nastavnica iz Štutgarta pohvalila je celokupnu organizaciju i pri tom iznela svoje mišljenje: „Sa zadovoljstvom sam prihvatila ponudu Ministarstva prosete da sa učenicima iz dijaspore boravim sedam dana u NOKC „Vuk Karadžić“ u Tršiću. Proveli smo sedam predivnih dana, družeći se sa učenicima i nastavnicima. Zahvalni smo organizatorima projekta, koji su kroz kreativne radionice uspeli da nam još više približe maternji jezik, kulturu i tradiciju. Nadam se da će ovakvih projekata biti što više, kako bi i druga deca iz dijaspore imala priliku da dožive istu u našoj prelepoj Srbiji.“
Svakodnevne radionice, koju su učenici pohađali, obogatio je dolazak dečjeg pesnika Nedeljka Popadića i aforističara Radeta Đergovića. Naš čuveni pesnik je na svojstven način, kazivanjem svojih pesama pronašao put do svakog srca koje je tog popodneva kucalo u sali Centra „Vuk Karadžić“. Slušali su ga pažljivo svi prisutni i upijali svaku emociju koju je nosio njegov stih i strofa. Gromoglasan aplauz je bio potvrda da deca i dalje, bez obzira na moderne tehnologije, imaju potrebu da čuju živu reč i to baš od onoga čije su pesme već obrađivali na časovima, daleko od svoje zemlje.
Završnoj priredbi koju su učenici treće grupe zajedno sa svojim nastavnicama priredili svojim roditeljima, prisustvovali su između ostalog i Branko Ružić, prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar prosvete, kao i dr Milan Pašić, pomoćnik ministra za osnovno i predškolsko obrazovanje i vaspitanje.
„Ministarstvo prosvete pridaje veliki značaj afirmaciji srpskog jezika, tradicije, jednog vrednosnog sistema za koji se svi zalažemo. Taj vrednosni sistem predstavlja ono što jeste naš nacionalni identitet i upravo zahvaljujući nastavnicima, zahvaljujući ovim projektima, programima, deci, zahvaljujući našim školama mi uspevamo da sve te vrednosti baštinimo“, istakao je ministar Ružić.
Svim đacima koji su ove godine imali priliku da posete Tršić, ostaje zadatak da pričaju svojim vršnjacima o boravku u rodnom mestu našeg Vuka i da nestrpljivo čekaju već iduće leto kako bi posetili svi zajedno najlepše selo nadomak Loznice.
Autori teksta:
- realizatori projekta (voditelji radionica),
- predstavnici Ministarstva prosvete i
- nastavnici dopunske nastave na srpskom jeziku koji su boravili u trećoj grupi u Naučno-obrazovno kulturnom centru „Vuk Karadžić“ u Tršiću.
