Na nedavno raspisanom konkursu „Najlepša bajka“, Kulturnog centra „Čukarica“, održanog povodom Svetskog dana čitanja bajki, od preko 50 pristiglih radova pohvaljeni su i radovi dve učenice Dopunske nastave na srpskom jeziku u Švajcarskoj:
- Sova sa slike, Lena Barbulović, 5. razred, Bazel, Švajcarska
- Topla suza, Milica Petrović, 5. razred, Menedorf, kanton Cirih, Švajcarska.
Učenice će kao nagradu dobiti knjige i diplome, a njihove bajke čitaće se na radionicama pod nazivom „Čitam ti bajku“.
Topla suza
Milica Petrović, 5. razred, Menedorf, kanton Cirih
Daleko na severu Rusije, gde su zime hladne i snežne, u staroj kolibi sa ambarom i stajom živeli su muž i žena. Dugo su iščekivali dete. Jedne hladne, snežne noći rodio se dečak. Imao je plavu kosu i oči boje neba. Dali su mu ime Srećko. Rastao je Srećko u radosti i ljubavi, a za svoj peti rođendan, jedne hladne, snežne noći, dobio je najlepši poklon – sestru plave kose, očiju boje neba, a kože bele kao sneg. Dali su joj ime Pahuljica.
Jednog toplog leta, pre nego što je trebalo da napuni deset godina, Pahuljica je nestala. Kao da se istopila. Srećko je, nakon uzaludnog traganja, seo na konja i krenuo na put. Tu noć proveo je jašuči na konju, kad mu se u snu javi starac sede brade:
– Srećko, hrabar si, ali je dug i opasan put pred tobom. Progutaj ovo zrno, postaćeš jači od medveda. Ali nikom ne otkrivaj otkud ti ta snaga. Dajem ti i ovu flašicu. U njoj su tri kapljice. Ako ti budem potreban, kapni jednu.
Tada se Srećko probudi iz sna i vide da je stigao u jedno čudno mesto. Svi su bili tužni. Osmoglavi zmaj mučio ih je već dugo godina, uzimao stoku, tako da za njih hrane nije bilo. A rekao je da kad nestane stoke, prelazi na ljude. Srećko odluči da se ovde malo zadrži, pa odsedne kod jednih starih ljudi. Ode u šumu da ulovi nešto za ručak, kad pred njega iskoči jelen sa zlatnim rogovima:
- Uzmi ovog zeca. Posle večere, slobodno izađi pred zmaja. I nestade.
Starica se obradovala što će posle dugog gladovanja spremiti zečji paprikaš, od koje se nekim čudom svi brzo zasitiše, pa Srećko krenu na obračun sa zmajem.
Ugledao ga je na velikom polju kako bljuje vartu dok se zemlja tresla. Videvši koliko je opasan, Srećko kanu jednu kapljicu i na nebu zasija hiljadu jelena sa zlatnim rogovima. Predvodio ih je starac sede brade, čarobnjak Vid. Zmaj ljutito krene da bljuje vatru, ali mu je iznenadni vetar vrati u lice i on se zapali. Hiljadu jelena dunuše da ugase zapaljenog zmaja i on nestade sa pepelom. Tako Srećko spasi grad od strašnog zmaja, pa nastavi potragu za sestrom.
Stiže do sledećeg grada u kome se nekada nalazio izvor žive vode, od koje bi svako ozdravio. Ali, on je presušio. Kralj te zemlje obećao je svoju kćer za ženu onom ko uspe da povrati izvor. Srećku se princeza vrlo svidela, pa reši da ostane. Kanu drugu kapljicu, a Vid se pojavi i reče:
– U sred šume nalazi se kamen, a pod njim zmija. Uspeš li da je ubiješ, proradiće izvor.
Srećko pronađe kamen i podiže ga. Iskoči ogromna zmija koja mu u tren oka udavi konja, ali je on zadavi u jednom mahu. Proradio je izvor žive voda, kralj mu pokloni krilatog konja i obećanu princezu, ali on reče da mora još jedan zadatak da obavi, pa će se vratiti.
Pope se na vrh planine u potrazi za sestrom. Tu ugleda bolesno dete kako plače, sažali se na njega i kanu i treću kapljicu, koja se pretvori u suzu samilosti. Dete ozdravi, a vetar ponese suzu visoko u vazduh gde se ona pretvori u pahuljicu. Gle čuda, baš iz te pahuljice, stvori se njegova sestra Pahuljica. Srećni i radosni poleteše na krilatom konju do Srećkove princeze i ostadoše svi zajedno sa ocem i majkom da žive na dvoru. Živeli su srećno do kraja života.
Sova sa slike
Lena Barbulović, 5. razred, Bazel, Švajcarska
Bila jednom jedna devojčica, koja je živela u zamku. Imala je kratku braon kosu, taman do ispod ušiju. Bila je tanka i visoka. Svi su je zvali princeza, iako ona nije bila princeza. Njena majka je bila kuvarica, a otac lovac. Kralj i kraljica su za nju bili kao neki dodatni roditelji. Ona je bila jedino dete u zamku, pored prave princeze. Princeza se zvala Emilija, a ona Liv. Njen otac lovac je donosio slike iz daljine. Liv je lepo crtala. Volela je da crta slike, koje joj je otac donosio. Jednu sliku je tako dobro nacrtala da su je kralj i kraljica zakačili u hodniku dvorca. Bila je to jedna sova; izgledalo je kao da će ta sova direktno da poleti na onoga ko je pogleda. Bila je ona jedna lepa bela sova. Svi koji su dolazili u dvoranu, pitali su ko je nacrtao tu sliku. Kralj i kraljica bi rekli, da je to Liv nacrtala. Ali, niko im nije verovao. Ponekad, tako se činilo Liv, da se ta sova pomera. Puno puta je sanjala da ona ulazi u tu sliku i onda se nađe na jednoj lepoj velikoj livadi. A oko nje su letele sove. Bile su to različite sove, braon, crne i svih mogućih boja. A samo jedna je bila bela. Sve sove su letele, lovile miševe i poneke od njih su bile one koje je Liv posećivala u Kraljevskom sovarniku. Nosile su pisma dalekim zamkovima. Liv je volela da crta, ali nikad joj nije uspelo tako nešto dobro kao ova sova. Jednom je čak pokušala da uđe u sliku, kao u njenim snovima. Ali onda je uvek samo pipnula sliku.
Princeza nije volela Liv. Ona prvo nije razumela zašto, ali onda je primetila, da je vrlo moguće, da je princeza ne voli, pošto joj je, kako se Liv učinilo, ukrala njene roditelje. Princeza uopšte nije umela lepo da crta, jedino što je dobro mogla, je bilo da peva. Princeza je izgledala baš lepo i imala je crnu dugu loknastu kosu. Obe su znale da jašu. Ponekad su se takmičile u jahanju, skokovima, u brzini i u dresuri konja. Princeza je uvek pobeđivala u dresuri, u ostalim veštinama je Liv bila više talentovana. Livin konj se zvao Petar. Tako ga je nazvao njen tata, kad je bio mali (po Petru Panu), a princezin konj se zvao Ružica. Ružica je bio bele boje i elegantan. Petar je takođe bio bele boje, ali je imao crne i braon fleke, i griva i rep su mu bili braon. Petar nije bio baš elegantan, ali je zato bio moćan i brz. Liv je volela da jaše na Petru kroz šume u okolini, ali po lošem vremenu nije smela da ide napolje. Te šume su je podsećale na njenu sliku sa sovom. Jednog dana kad je bila u šumi, srela je jednog dečaka, koji je imao plavu kratku kosu i braon oči. Ličio je na princezu, taj dečak se zvao Jovan i imao je konja Bregavu. Bregava i Petar su malo trčali kroz šumu, dok su Jovan i Liv hodali. Tada su stigli do jedne livade, koja je ličila na onu livadu sa slike, na kojoj je Liv nacrtala sovu. Liv je uzjahala Petra kad su došli do onog mesta gde bi u njenim snovima trebalo da bude ulaz u zamak. Ona je ispružila ruku i njeni prsti su nestali, onda se spustila sa Petra i prošla svojom glavom tamo gde su nestali njeni prsti; zamalo je pala u nesvest, koliko se uplašila kad je ispred nje stajala Pikica, kraljevsko kuče. Izgleda da su njeni snovi bili istina. Ona je opet izvukla glavu, ali ne pre nego što je pomazila Pikicu. Ona to nije htela još da ispriča Jovanu, nije htela nikome da ispriča. Liv se vratila u zamak i onda je brzo otrčala u svoju sobu. Tamo je najpre jednom ušla kroz mala vratanca u kujnu. Napravila je sebi kakao i pročitala jednu knjigu da bi joj se razbistrio mozak.
Izgleda da se uspavala, jer kada se sledećeg dana probudila, knjiga joj je ležala na stomaku i bila je još obučena. Tog dana je Liv po prvi put ušla u Kraljevsku bibioteku. Danas joj je bio rođendan; dvanaesti rođendan je bio nešto posebno na dvoru. Sa dvanaest godina si u dvorcu smeo da uđeš u sve prostorije. I imao si tri želje koje bi ti kralj i kraljica ispunili. Emilija i Liv su bile istog dana rođene. Prvo je Emilija smela da kaže svoje želje. Ona je želela da dobije još jednog konja, jednog crnog. Druga želja joj je bila, da kad poraste, dobije sav novac u zamku, a treća želja joj je bila da dobije novu, veću sobu. Liv je želela, da kad poraste, dobije zamak, druga želja je bila da dobije jedno dete od Pikice, koja je sad bila trudna i treća želja joj je bila da joj se nikad više ne zabrani da ide u šumu. Godinu dana kasnije su joj se već ispunile dve želje, kralj i kraljica su ostavili jedan veliki i dugačak dokumenat u biblioteci i na tom dokumentu je pisalo da će Liv dobiti zamak, kad napuni 18 godina i da će Emilija dobiti novac. Liv je dobila i jednu kucu, bila je crna i još uvek majušna. A treća želja zamalo da nije bila potrebna, pošto je zadnjih godina uvek bilo lepo vreme, a kada je padao sneg, sijalo je sunce. Ona odavno nije posetila Jovana. Kad ga je opet posetila, odlučila je da ga pozove da živi u zamku. Pet godina kasnije ona je dobila zamak, venčala se sa Jovanom i dobili su dete. Svake nedelje ona je sa Petrom jahala kroz šumu i lovila, a puno puta je preko njih letela ona stara bela sova.
