Слава Завода за унапређивање образовања и васпитања

566

Текуће 2023. године, 12. фебруара обележена је слава Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије, чиме је настављена традиција која траје од оснивања Завода.

Света три јерарха нису случајно изабрани за празновање у ЗУОВ-у, јер широм хришћанског света, нарочито код православних народа ова три велика светитеља, научника и просветитеља празнују се као школска слава и  државни празник.

Обележавање славе започето је обраћањем директора ЗУОВ-а др Златка Грушановића присутним гостима и запосленима у Заводу.

Обред сечења сечења славског колача и освештања жита, обавио је надлежни парох из храма Светог Архангела Гаврила, отац Горан Ђукић. У својој беседи подсетио нас је на значај светитеља које празнујемо и позвао нас да се у свом образовно-васпитном раду угледамо на њих.

На дан обележавања славе, ЗУОВ не заборавља ни на своје запослене, који су одлазак у пензију дочекали радећи у нашој установи. Пригодне поклоне као знак пажње и захвалности за допринос успешном раду Завода колегама и колегиницама који су у протеклом периоду испунили услов за одлазак у пензију уручиo је директор Завода, указавши да ово није крај њиховог радног века, већ наставак наше даље сарадње, где ће моћи као сарадници Завода, помоћи својим знањем и искуством у раду ЗУОВ-а.

Овим поводом, подсетићемо се дела Од маске до личности, недавно упокојеног Митрополита пергамског, Јована Зизјуласа, једног од највећих православних теолога савременог доба, можда најзаслужнијем за превођење и тумачење дела кападокијских отаца.

Личност као појам и доживљај изнедрило је из себе Источно светоотачко богословље. Нарочито богословље Света Три Јерарха, Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустог. Који се у Патристици називају најчећешће, Кападокијским оцима.

Древна јелинска мисао је била неспособна да споји сталност са индивидуалношћу и да створи једну истинску онтологију личности као апсолутног појма. У јелинским трагедијама се јавља израз „просопон“ који прво означава део главе испод лобање, а затим маску која се користи у позоришту. Благодарећи масци човек је сазнао шта значи бити личност, слободно јединствено и непоновљиво биће. Код Јелина личност је додата бићу, а не његовом истинском постојању.

Римски израз „персона“ означава улогу која се одиграва у позоришу, у друштвеном животу, или у правним односима. Римска персона изражава и одрицање и потврду човекове слободе.

Човек је личност ако се ослободи од онтолошког апсолутизма, космолошке датости и ако се личност споји са човековим битијем, са сталним његовим постојањем и са истинским и апсолутним самим собом. Личност постаје сама ипостас бића и биће узводи ка личности која сачињава биће. Врхунски изазов за слободу личности јесте датост постојања, од које треба да буде одрешена и слободна. Бог је онтолошки слободан, јер превазилази и укида онтолошку нужност суштине.

Света Тројица је резултат слободе као последице, не суштине, већ личности Оца, који је Тројица јер Отац као личност хоће ову заједницу. Једина употреба слободе на онтолошки начин јесте љубав, због љубави онтологија Божија не подлеже нужности суштине. У личности се живот и љубав поистовећују: личност не умире, јер је вољена и воли. Смрт је престајање да воли и буде вољена, док је живот опстанак јединствености њене ипостаси, која сведочи и одражава љубав. Осуда на вечну смрт је препуштање личности да се спусти до ствари, до потпуне анонимности да чују страшне речи „НЕ ПОЗНАЈЕМ ВАС“. Обожење је учешће у Божијем личном постојању, а циљ спасење је остварење личног живота у Светој Тројици. Спасење је остварење личности у човеку.

Човек има два начина постојања:

1.  Ипостас биолошког постојања (зачеће, рођење и смрт). Природни развој биолошке ипостаси, и најтрагичније самоукидање саме ипостаси. Христологија човеку даје сигурност и потвђује му у истину личност.

2. Ипостас еклисионалног постојања – крштење као ново рођење које образује ипостас. Својство еклисионалне ипостаси је могућност личности да воли без искључивости. Човек се само у цркви изражава као саборна личност. Саборност као својство Цркве омогућује личности да постане ипостас. Човек почиње да постоји са еклисијслним идентитетом, не као оно што јесте, већ као оно што је ипостас. Еклисијална ипостас је вера и нада у бесмртност човека као личности. Стање које се ствара из наде еклисијалног идентитета је евхаристијска ипостас. Еклисијални идентитет у свом историјском остварењу је евхаристијски. Светим Тајнама и евхаристијом се потврђује и превазилази биолошка ипостас. Евхаристија је остварење есхатона, а истовремено и кретање ка њему. Евхаристијска ипостас је онтолошки укорењена у будућности чију гаранцију представља Васкрсење Господа нашег Исуса Христа.

Мр Владимир Крстић