Ličnost kao pojam i doživljaj iznedrilo je iz sebe Istočno svetootačko bogoslovlje. Naročito bogoslovlje Sveta Tri Jerarha, Sv. Vasilija Velikog, Sv. Grigorija Bogoslova i Sv. Jovana Zlatoustog. Koji se u Patristici nazivaju najčećešće, Kapadokijskim ocima.
Drevna jelinska misao je bila nesposobna da spoji stalnost sa individualnošću i da stvori jednu istinsku ontologiju ličnosti kao apsolutnog pojma. U jelinskim tragedijama se javlja izraz „prosopon“ koji prvo označava deo glave ispod lobanje, a zatim masku koja se koristi u pozorištu. Blagodareći masci čovek je saznao šta znači biti ličnost, slobodno jedinstveno i neponovljivo biće. Kod Jelina ličnost je dodata biću, a ne njegovom istinskom postojanju.
Rimski izraz „persona“ označava ulogu koja se odigrava u pozorišu, u društvenom životu, ili u pravnim odnosima. Rimska persona izražava i odricanje i potvrdu čovekove slobode.
Čovek je ličnost ako se oslobodi od ontološkog apsolutizma, kosmološke datosti i ako se ličnost spoji sa čovekovim bitijem, sa stalnim njegovim postojanjem i sa istinskim i apsolutnim samim sobom. Ličnost postaje sama ipostas bića i biće uzvodi ka ličnosti koja sačinjava biće. Vrhunski izazov za slobodu ličnosti jeste datost postojanja, od koje treba da bude odrešena i slobodna. Bog je ontološki slobodan, jer prevazilazi i ukida ontološku nužnost suštine.
Sveta Trojica je rezultat slobode kao posledice, ne suštine, već ličnosti Oca, koji je Trojica jer Otac kao ličnost hoće ovu zajednicu. Jedina upotreba slobode na ontološki način jeste ljubav, zbog ljubavi ontologija Božija ne podleže nužnosti suštine. U ličnosti se život i ljubav poistovećuju: ličnost ne umire, jer je voljena i voli. Smrt je prestajanje da voli i bude voljena, dok je život opstanak jedinstvenosti njene ipostasi, koja svedoči i odražava ljubav. Osuda na večnu smrt je prepuštanje ličnosti da se spusti do stvari, do potpune anonimnosti da čuju strašne reči „NE POZNAJEM VAS“. Oboženje je učešće u Božijem ličnom postojanju, a cilj spasenje je ostvarenje ličnog života u Svetoj Trojici. Spasenje je ostvarenje ličnosti u čoveku.
Čovek ima dva načina postojanja:
1. Ipostas biološkog postojanja (začeće, rođenje i smrt). Prirodni razvoj biološke ipostasi, i najtragičnije samoukidanje same ipostasi. Hristologija čoveku daje sigurnost i potvđuje mu u istinu ličnost.
2. Ipostas eklisionalnog postojanja – krštenje kao novo rođenje koje obrazuje ipostas. Svojstvo eklisionalne ipostasi je mogućnost ličnosti da voli bez isključivosti. Čovek se samo u crkvi izražava kao saborna ličnost. Sabornost kao svojstvo Crkve omogućuje ličnosti da postane ipostas. Čovek počinje da postoji sa eklisijslnim identitetom, ne kao ono što jeste, već kao ono što je ipostas. Eklisijalna ipostas je vera i nada u besmrtnost čoveka kao ličnosti. Stanje koje se stvara iz nade eklisijalnog identiteta je evharistijska ipostas. Eklisijalni identitet u svom istorijskom ostvarenju je evharistijski. Svetim Tajnama i evharistijom se potvrđuje i prevazilazi biološka ipostas. Evharistija je ostvarenje eshatona, a istovremeno i kretanje ka njemu. Evharistijska ipostas je ontološki ukorenjena u budućnosti čiju garanciju predstavlja Vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista.
Mr Vladimir Krstić
