Da je srpska dijaspora kadra da iznedri pojedince koji u najrazličitijim oblastima vlastitih delatnosti svojoj matici podaruju dela svojih talenata, to nije nepoznato u kulturnoj istoriji Srba. Osnov, međutim, svih životnih pregnuća duha nalazi se u mladima. U onima koji tek zakoračuju na životnu pozornicu. Jedna od onih, koja svojim talentom služi prosveti vlastitog naroda je i Tamara Brus, učenica sedmog razreda dopunske škole na srpskom jeziku u Štutgartu.
U oblasti kazivanja i recitovanja može se porediti samo sa najizvrsnijima. Akcentu srpskog jezika, dikciji i umerenosti u izražavanju mogu od Tamare učiti svi kojima je reč nasušna, a kazivanje ne tek puka komunikacija. Skromnost njenog duha, protkana viskokom profesionalnom svešću, prava je retkost u našim tehničkim vremenima. Njena nastavnica Tatjana Popović, koja je pre dve godine i otkrila Tamarin talenat, ističe da je misija nastavnika da pronađe u svakom detetu onu jedinstvenu iskru, koja će dete da uzdigne u njegovom usavršavanju.
„I iznova sam sebi dokazala, što me posebno raduje, da vrhunski talenat nemaju samo razborita deca, deca puna samopouzdanja, već i manje upadljivaa na prvi pogled, deca koja jednostavno ne žele da se ističu. Ali, to ne znači da im ne prija kada ih njihov učitelj primeti. Zato treba svako dete osluškivati i dati mu priliku da pokaže da vredi“, rekla je Tatjana.
Građani Srbije i svi rasejani naši sunarodnici mogli su se uveriti u Tamarin talenat na centralnoj Svetosavskoj akkademiji Republike Srbije koja se, u Narodnom pozorištu u Beogradu, ove godine održala. Tamara je uzela reč, pustivši svoju reč u gotovo pobožnu tišinu velelepne dvorane srpskog teatra. I govorila ne bilo koju reč, već reč vladike Nikolaja Velimirovića, artikulisanu pitanjem: „Čiji si ti, mali narode srpski?“ Govorila je ona, bez patetike ali samouvereno, svesna istinitosti reči koje su je nosile, i sve to u dostojanstvenom stavu dostojnom divljenja. Estetika njenog kazivanja nosila je duh smernosti, one ženske, duh lepote ali i istinitog proročkog buđenja uspavanih savesti. Nije li ova učenica iz Štutgarta primer za ugledanje? Nije li njen talenat isključivo u službi jedne plemenite veštine kazivanja – zanata starog, filozofskog, uzdignutog u antici na najviši pijadestal? Da, sve ovo steklo se u njenoj ličnosti, bez tenzije, bez konflikta.
Prepoznat talenat Tamare Brus donosiće – u to nema nikakve sumnje – velike stvaralačke plodove. Na nama je da rečju pohvalimo i predočimo značaj njenog pregnuća, što ovim kratkim zapisom i činimo, posvećujući ga divnoj Tamari, mladom pregaocu srpske kulture u dijaspori.
