Seminar koji smo pohađali u organizaciji Međunarodne škole za studije Holokausta u Jad Vašemu, bio je pre svega emocionalan, otrežnjujući i edukativan. Emocionalan, pre svega, zato što su nas umesto fotografija viđanih od detinjstva: logora, logorskih uniformi, mršavih tela, leševa, krematorijuma, upoznali sa životom koji su žrtve Holokausta vodili pre početka ove ljudske tragedije. I upravo je to borba koju Jad Vašem godinama vojuje. Holokaust ne sme biti obična tragična statistika poginulih u Drugom svetskom ratu! Da bi se „pobedila statistikaˮ, potrebno je da se dopre do biografije svih žrtava, potrebno je „vratiti život brojevimaˮ. Upravo tada nastaje sudar emocija i stvarnosti koji se odigrao pre sedam decenija. Vidimo bezbrižni život Jevreja pre Holokausta, koji je nestao. Nestali su ljudi koji su živeli kao i svi drugi, bilo oni bogati ili siromašni, dobri ili zli, pravedni ili grešni, kao i ostali narodi. Nesreće i velike i male, ne događaju se samo drugima, već svima bez obzira koliko bili udaljeni od tih nesreća.
U isto vreme taj emocionalni susret sa žrtvama je i otrežnjujući jer nas opominje koliko je lako ne učiniti ništa i koliko je posle kasno ili teško bilo šta učiniti, čak i nemoguće. Holokaust je nezabeležen u istoriji tragični događaj, u kome se opsežno pristupalo masovnom uništenju jednog naroda, pod imenom “konačno rešenje“ (nem. Die Endlösung), u kome je stradalo šest miliona Jevreja. U čemu je razlika između Holokausta i svih ostalih uništavanja naroda u ratovima, po čemu je on jedinstven? On je događaj bez premca u istoriji, u kome je smišljeno, metodološki a zatim i praktično organizovano i sprovođeno potpuno uništenje jednog naroda bez obzira na kojoj se teritoriji u svetu on nalazio. Iako se nešto takvo ni pre ni posle toga nije desilo, to ne znači da u svetu nije bilo drugih stradanje mnogih nacija, ali upravo zbog toga je učenje o Holokaustu veoma važan prenosilac znanja i iskustva svima, kako bismo uvek bili spremni da odreagujemo na neljudskost pre nego što postane isuviše kasno:
Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.
Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.
Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.
Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni. (Martin Nimler)
Nažalost, odbrambena reakcija na nesreće koje se događaju drugima, pa i nama, često izostanu, jer ih postanemo svesni tek kada je potpuno kasno za bilo kakvu reakciju. Ljudi veruju i nadaju se srećnom kraju čak i u beznadežnim i zlim vremenima; pa su u srećan kraj verovatno verovali i mnogi koji su ušli u krematorijum nadajući se da idu na obično kupanje, uprkos svesnosti da zapravo idu u smrt.
Zašto je potrebno i danas posle toliko godina pričati o Holokaustu? Jedan od odgovora smo već dali, a to je vraćanje biografija žrtvama – ljudima koji su postojali; i time učimo kako se poštuju i žrtve iz nacionalne istorije. Zapisati i prenositi biografije običnih tragičnih sudbina je naizgled beznačajan i nepotreban trud, a zapravo je čin od neprocenjivog značaja. Time se vraća ljudskost onima kojima je to oduzeto, to je jedini način rehumanizacije žrtava koje opet postaju ljudi, a ne brojevi koji su izbrisani. Samo tako ćemo imati i stalnu opomenu da u teškim vremenima nesreća dolazi po sve, a neodlučnost, nepripadanje, nesvrstavanje je u stvari čin odobravanja. I samo tako možemo vratiti kolektivnu svest zajednice, da se razlika među ljudima može praviti samo i jedino prema njihovim postupcima koji mogu biti dobri ili loši, a ne prema boji kože, rasi, pripadnosti…
U našim školama se svake godine obeležava Dan Holokausta, i zamolio bih nastavnike da tom danu pristupe na drugačiji način, nikako statistički: toliko i toliko logora je bilo, toliko ubijenih gasom, toliko je streljano, jer statistika dehumanizuje! Umesto toga, mogu da izaberu jedan od mnogobrojnih života, koji su tragično nestali u Holokaustu, i time vrate ljudskost i život čoveku koji je bio čovek pre nego što je postao broj u logoru ili broj izjednačen sa brojem poginulih žrtava u ratu. Zbog toga, program obuke koji se već čitavu deceniju u Jerusalimu organizuje za zaposlene u obrazovanju Republike Srbije pruža niz metodičkih alata koji nastavnicima mogu pomoći u njihovoj nastavi. Prezentacije stručnjaka iz Jad Vašema nastavnici mogu preuzeti sa našeg sajta, a na linku https://www.yadvashem.org/ mogu potražiti brojna predavanja, svedočenja i ostala nastavna sredstva za za nastavu i usavršavanje.
Zlatko Grušanović
