Сваки човек има свој систем вредности ‒ скуп више вредности које су међусобно повезане и утичу једна на другу. Овај систем није статичан, већ се обликује током живота, под утицајем породичног васпитања, личних искустава, образовања, културе, религије, средине. У складу са сопственим вредностима појединац ће бити склон одређеном понашању, ставовима. На пример, особа којој је поштовање кључна вредност на послу ће бити склона уважавању других, пажљивој комуникацији и одржавању добрих односа с колегама.

Систем вредности није исти у свим животним добима. Оно што је некоме важно у младости, може да добије другачију тежину у зрелом добу. Млади често високо вреднују слободу и независност, док у зрелијим годинама у први план долазе здравље, одговорност, стабилност. Изненадне околности, неко близак нам се разболи, или пандемија која нас је задесила, такође могу да промене хијерархију вредности. Током пандемије ковида здравље је свима постало приоритетна вредност.

Једна од честих подела вредности је на:

Личне вредности

Односе се на индивидуална уверења о томе шта      нам је важно. Обично су усвојене у породичном окружењу. Примери неких личних вредности су: поштење, одговорност, храброст, скромност. Особа која поштује овакве вредности трудиће се да буде искрена, доследна и поуздана, па и кад то није најлакши пут.

Друштвене вредности                                                                        

Ове вредности утичу на односе међу људима и омогућавају да друштво функционише. Као што смо видели, вредности представљају темељ. Оне нас повезују и показују шта је важно за заједнички живот ‒ правда, једнакост, слобода, солидарност и хуманост. На пример, слобода значи да свако има право да сам бира како ће да живи, али без угрожавања права других.

Професионалне вредности

Ове вредности обухватају правила понашања на радном месту, као што су стручност, савесност, непристрасност, интегритет и поштовање. Оне су основа професионалне етике и колегијалне сарадње.

На пример, наставник треба да поштује вредности као што су једнакост, савесност, објективност и професионализам. Вредност једнакост показује тако што се према сваком ученику односи с поштовањем, не прави разлике и приликом оцењивања примењује исти критеријум за све, без обзира на то ко је ученик, одакле долази или с ким је у блиском односу.

Постоје вредности које имају универзални, општељудски карактер,   као што су слобода, истина, правда, добро, љубав, солидарност, достојанство. Оне превазилазе културне и националне разлике и представљају темељ на којем се граде све друге вредности.

У контексту етике и морала, вредности се односе на оно што сматрамо исправним или погрешним, добрим или лошим.

Морал је као пут којим сви у једној заједници ходамо. То је скуп неписаних правила и обичаја који нам говоре шта је добро, а шта је лоше. Он није записан у законима, али се поштује. Када прекршимо моралне норме, не долази полиција, али долази осећај кривице, стида или осуда околине.

На пример, у школи је морално неприхватљиво варати на писменом/контролном, преписивати домаћи задатак од другара и сл.

Етика није само апстрактна филозофска дисциплина ‒ она има практична одређења. На пример, многе професије имају свој етички кодекс/кодекс понашања, који представља скуп правила која дефинишу како треба да се понашамо у професионалном окружењу. Етички кодекс нам говори како треба да се ради/учи/ студира, односно, шта конкретно смеш или не смеш да радиш. Циљ етичког кодекса је да спречи нежељена понашања и да обезбеди да свако понашање буде усклађено са моралним принципима. Он јасно дефинише шта се сматра исправним понашањем у институцији. Када нема јасних правила, људи различито тумаче ситуације, па настају неспоразуми.

Замислите следеће ситуације: колега током часова обавља приватне послове, да ли га пријавити управи; имамо сазнање да ће колега који је недавно узео кредит за стан остати без посла, информација је врло поверљива, да ли рећи колеги или чекати званичну објаву управе.

Једна од познатијих и често коришћенХајнцова жена је оболела од ретког облика рака. Постојао је лек за који су лекари веровали да може да је спаси. То је био облик радијума који је недавно открио научник у граду у ком живи. Међутим, Хајнц није имао довољно новца да га купи, јер је научник тражио много више новца него што Хајнц може да заради. Обишао је све познанике и рођаке како би позајмио новац, али успео је да сакупи тек половину суме. Рекао је научнику да му жена умире и замолио га да му јефтиније прода лек или да му допусти да плати на рате. Међутим, научник га је одбио уз објашњење да жели да наплати своје заслуге за рад и проналазак ретког лека. Очајан, Хајнц је провалио у кућу научника и украо лек за своју жену.их дилема у психологији је тзв. Хајнцова дилема, која илуструје сложеност моралног расуђивања.

Да ли је Хајнц требало то да уради? Зашто да или зашто не?

Приликом решавања етичких дилема морамо да имамо на уму да не постоји неки једноставан рецепт, али постоје одређени кораци које је потребно да предузмемо у анализи етичке дилеме.

Ралф Потер (Ralph Potter Jr.), професор социјалне етике, развио је модел етичког размишљања који помаже у анализи етичких   дилема и доношењу одговорних одлука. Овај модел,    назван и Потерова кутија, у буквалном преводу, има четири  главне фазе: дефинисање и анализа ситуације, идентификовање вредности, идентификовање принципа, идентификовање лојалности.

Примена овог модела у решавању етичких дилема изгледа овако:

Први корак ‒ прикупљање свих релевантних чињеница које могу да утичу на одлуку: шта је довело до одређене ситуације, каква је она сада, ко су укључене стране, какав је контекст… Такође, потребно је идентификовати вредности и принципе који су у игри, а затим прецизно формулисати проблем. Потер саветује да у овој фази одлучимо који су принципи и вредности, у складу са нашим вредносним системом, важнији за дату ситуацију. На пример, у примеру са колегом који ће бити отпуштен важно је размислити о томе које су вредности за нас битне: да ли је то пријатељство, поштовање ауторитета, или лојалност фирми, професионалност итд.

Други корак ‒ анализа дилеме, представља најбитнији корак. Током анализе треба да одмеримо супротстављене вредности и принципе. Морамо да одредимо аргументе „за” и „против”. У нашем примеру, можемо да одлучујемо између пријатељства и професионалности. Поставља се питање да ли је исправно ставити пријатељство изнад лојалности фирми, поштовања етичког кодекса. Такође, важно је да размислимо и о томе како ће наше понашање утицати на друге људе, које су последице наше одлуке. Позната изрека „пробај да ходаш у туђим ципелама” подсећа нас на то да је потребно да се ставимо у положај друге особе, да замислимо да се ми налазимо у таквој ситуацији како бисмо боље разумели шта се дешава. У том процесу важну улогу има емпатија, способност да разумемо и осетимо шта други човек проживљава. Потребно је да покажемо разумевање за другога и да осетимо његове емоције. Међутим, доношење исправне одлуке не ослања се само на емоције. Не смемо занемарити прописе, правилнике, етичке кодексе, који могу јасно да нам укажу на постављене границе у понашању. На пример, у пословном окружењу постоје јасне смернице о томе шта је етички прихватљиво, а шта није и требало би да узмемо у обзир ове смернице приликом решавања дилема.

Током анализе, од помоћи могу да нам буду етичке теорије и принципи, као што су:

• поступај само по оној максими за коју можеш да пожелиш да постане општи закон (Имануел Кант);
• најбоља одлука је она која доноси највише добра највећем броју људи (утилитаризам);
• поступај према другима онако како би желео да они поступају према теби (златно правило).

Последњи корак у решавању етичке дилеме је доношење одлуке. Када смо размотрили све чињенице, моралне принципе и вредности, као и последице, време је да донесемо одлуку. Важно је и да размислимо на који начин можемо да оправдамо своју одлуку. Нека од питања која можемо да поставимо себи су:

• Да ли могу да погледам себе у огледалу након ове одлуке?
• Шта ће други помислити о мојој одлуци?
• Да ли бих волео да се оваква одлука примени и у мом случају?
• Шта би ми моја породица рекла након ове одлуке?…

За многе људе оправдање пред самим собом и пред другим људима (колегама, породицом) може да буде одлучујући фактор приликом доношења одлуке.

Као што смо видели, етичке дилеме се не решавају формулама, већ емпатијом, разумевањем људи и могућих последица и доследношћу вредностима у које верујемо. Решавање етичких дилема често нам помаже да схватимо колико смо спремни да преузмемо одговорност за своје изборе.

Лични интегритет                                                       

Особа која има интегритет неће подлећи искушењу да чини нешто што је противно моралним нормама чак и када би то могло да јој донесе личну корист. Особе са интегритетом не траже изговоре, не избегавају одговорност и не скривају грешке, већ их признају, исправљају и уче из њих. У пракси, то значи да поступаш онако како и говориш. Особе које имају лични интегритет не преписују на часу, не траже „пречице”, изговоре, не плагирају радове.

Институционални интегритет

Односи се на институције које у свом раду ревносно примењују правила, прописе, процедуре, држе се етичких принципа. Не фаворизују појединце, не подлежу притисцима, не функционишу кроз „потезање веза”. Када институција доследно делује у јавном интересу, грађани јој верују.

Друштвени интегритет

Друштвени интегритет представља скуп вредности које преовладавају у једној заједници. Када је друштвени интегритет висок, ствара се окружење у ком се поштују закони, а грађани се понашају одговорно не зато што су на то приморани, већ зато што верују да је то исправно.

Џереми Поуп (Jeremy Pope), један од оснивача Trancparency International, замишља друштвени интегритет као грчки храм. Кров тог храма представља интегритет друштва, који подупиру бројни стубови: законодавна, извршна и судска власт, независна тела попут државног ревизора и заштитника грађана, контролна тела, јавне службе, медији, грађанско друштво и међународни актери. Квалитет живота, владавина права и одрживи развој налазе се на крову и представљени су као кугле како би се истакло колико је важно да кров постојано стоји како се ове три кугле не би откотрљале  и пале.

Храм је изграђен на темељу који чине пажња јавности и друштвене вредности. За стабилност сваке грађевине битно је да темељ буде чврст.

У овом случају битно jе да друштво има изграђен систем вредности и да их негује, јер вредности одређују функционисање друштва. Такође, јавност мора да буде ангажована ‒ грађани морају да буду активни, да постављају питања, траже одговоре на њих, да уочавају неправилности. Уколико један стуб ослаби, повећани притисак се преноси на један или више других стубова. Када неки од кључних стубова не обавља своје функције како треба, стубови система почињу да се климају и урушавају се, а последице по друштво могу бити озбиљне и далекосежне. Може доћи до ланчане реакције која доводи до рушења целокупног система. Уочавамо да изградња и промовисање интегритета представљају кључну ставку у спречавању и сузбијању корупције.

Сврха тако конципираног референтног оквира је да олакша:

• избор садржаја и осмишљавање активности образовно-васпитног рада на јачању антикорупцијске свести ученика, односно развој компетенција за антикорупцијско деловање;
• праћење напредовања ученика у развијености компетенције за антикорупцијско деловање;
• креирање програма стручног усавршавања просветних радника за рад на јачању антикорупцијске свести код ученика.

Референтни оквир је припремљен у складу са становиштем да се са ученицима који похађају пети разред може започети рад на развоју компетенције за антикорупцијско деловање и уколико се на томе ради континуирано до краја средње школе, може се очекивати да они стекну неопходна знања, развију вештине, усвоје вредности и ставове који су као очекивани исходи наведени у дескрипторима оквира. То значи да се све што је наведено у Референтном оквиру односи на крај средње школе, односно на ученике од 19 година.

Дескриптори компетенција нису, како се то некад приказује у референтним оквирима, раздвојени на оне који су за крај основне, односно средње школе и нису формулисани по нивоима (од основног до напредног). Такво решење одговара специфичности природе садржаја који се односи на корупцију и у тексту који следи даје се појашњење како треба читати и разумети дескрипторе. На пример, дескриптор из области вредности Тврди да примена закона треба да буде једнака за све не

може се разврстати по нивоима јер постоји само један једини ниво вредности који важи и за млађе и за старије ученике. Како су формулације дескриптора уопштено дате, потребно је да их наставник у процесу планирања часа/активности даље операционализује и прилагоди узрасту. То значи да ће на истом дескриптору радити и наставник у основној школи са ученицима у петом разреду и наставник у средњој школи са ученицима завршног разреда, али ће изабрати другачије садржаје, подстицаје, примере, активности.

До развијених компетенција није лако доћи, оне су резултат кумулативног рада са ученицима у оквиру различитих активности и различитих садржаја, с тим што се неки исходи/дескриптори лакше и брже остварују, а неки теже и спорије. На пример, дескриптор Поставља јасне границе своје одговорности у односу на друге и прихвата одговорност за сопствено понашање захтева не само више активности већ и већу зрелост ученика и извесно животно искуство те се може очекивати да се у пуној мери оствари тек код ученика у средњој школи. Међутим, и то ће бити резултат кумулативног рада током више разреда јер се питање личне одговорности мора обрађивати у свим разредима и повезивати са различитим садржајима. Овим примером долазимо до другог кључног појма примене Референтног оквира, а то је спирални приступ (први је међупредметни приступ).

Међупредметни и спирални приступ обезбеђују да се код ученика у дужем временском периоду развију компетенције за анти-корупцијско деловање. О међупредметном приступу већ је било речи у делу Образовно-васпитни рад са ученицима на јачању антикорупцијске свести, а сада појашњавамо спирални приступ. Као у примеру из претходног пасуса, то значи да се садржаји који воде ка остваривању неког дескриптора прорађују више пута, и то у различитим разредима. Тематика је таква да је неопходно више пута враћати се на неке вредности, ставове, знања и вештине, с тим што се сваки пут то ради проширивањем и/или продубљивањем садржаја, коришћењем другачијих примера, подстицаја, техника рада. На тај начин се компетенције за антикорупцијско деловање постепено развијају, и то у свим својим областима ‒ знање, вештине, ставови и вредности, уз напомену да је лакше остварити исходе који се односе на знање и вештине него на ставове и вредности. Међутим, како нема развоја компетенције без рада на вредностима и ставовима, исходе који се односе на њих никако не треба занемарити, већ треба пажљиво промишљати и планирати како на томе радити. У наставку текста дато је кратко појашњење за дескрипторе који се односе на вредности и ставове.

Вредностису основнауверења/веровања шта је ваљано, пожељно, корисно, исправно, морално, односно шта је непожељно и недопустиво и оне обликују начин на који људи размишљају, доносе одлуке, понашају се. Вредности утичу на понашање особе тако што чине основу намераваних активности, пружају значење и смернице људима у њиховој интеракцији са другим људима. Оне могу бити персоналне и друштвене. Персоналне вредности произлазе из животног искуства особе и њихово усвајање више се везује за утицај породице. Друштвене вредности проистичу из ширег друштвеног значаја, и то су демократија, равноправност, пацифизам и сл., и кључне су за одређивање приоритета и структуре организације живота у једној заједници. Наравно, на њихово усвајање више утиче друштво у коме особа живи преко својих канала утицаја као што су школа и медији. С обзиром на то да је корупција друштвена појава, она се односи на друштвене вредности и зато се компетенције у Референтном оквиру у вези са вредностима одређују као веровање у праведност, једнакост, одговорност, интегритет, поштење. Свако то веровање је разрађено у неколико дескриптора који наставнику дају смерницу у ком правцу треба радити са ученицима, шта треба остварити и шта треба пратити у процени напредовања. На пример, веровање у поштење дато је у четири дескриптора који гласе: Тврди да је поштење темељ праведног друштва; Тврди да поштено понашање у друштву доприноси економском развоју друштва и степену остварености људских права; Промовише потребу да се јавно говори о поштењу појединаца и последицама непоштеног понашања; Заступа становиште да непоштено понашање у друштву треба санкционисати у складу са законом.

Ставови представљају релативно трајну склоност особе да на одређени начин реагује на неки објекат, особу, идеју или ситуацију, и то позитивно или негативно. Као и код свих других ставова, и ставови о корупцији имају три компоненте. Особа има нека сазнања о корупцији (когнитивни аспект става), нека осећања у вези са тим (емоционални аспект става) и вољни аспект става, који се показује у спремности да се реагује, и то не било како, већ у складу са оним што се о томе зна и осећа. На пример, у Референтном оквиру став о поштењу има дескрипторе: Изражава позитиван став према поштеном понашању и Осећа нелагоду у ситуацији када се неко непоштено понаша и изражава спремност да критикује такво понашање. Део описа у коме се каже осећа нелагоду је емоционални аспект става, а изражава спремност је вољни аспект.

Вредности и ставови су повезани, с тим што за разлику од става, вредност је општија и трајнија диспозиција тако да се, по правилу, једна вредност повезује са више сродних ставова и тиме шири репертоар понашања.

У дескрипторима који су дати уз ставове и вредности коришћени су изрази као што су заступа мишљење, тврди, охрабрује, што може деловати претерано захтевно, па и неадекватно за ученике, нарочито за оне млађег узраста. Међутим, под тим се не мисли да ученици треба да спроводе неке промотивне активности, излажу своја схватања о корупцији као неку врсту предавања, већ да спонтано могу да изразе своје вредности и ставове о различитим поступцима људи у вези са корупцијом, писмено или усмено.